Category: моје сличице

GOW15-prijava

БУМЕРАНГ :)

4/8/2013

Кад год се мој млађи младунац пожали да га нешто боли, а ја верујем да није ништа озбиљно, спремно му одговарам РАСТЕШ, НИЈЕ НИШТА СТРАШНО. Малко се љутне што његовој "муци" не поклањам довољно пажње (а можда је баш и настала да привуче исту), али се на томе заврши. Ни сама свесна због чега, кад касније анализирам, схватам да на тај начин желим да њега не оптерећујем том боли, а посебно да не дозволим себи да развијам бујну мајчинску машту о кознакаквим узроцима постојања бола на неком месту, јер "не дао ти Бог шта ти мајка мисли"... И тако брже прође мука... Ал` настаде други проблем. Кренуше један с другим да се надвикују кад се одеру на игралишту, у дворишту, кад их уједе нека буба па се зацрвени, НИЈЕ ТИ НИШТА, САМО РАСТЕШ! Смејуље се кад мине бол, ал` се Бога ми и посвађају због коментара. Тако, заборављајући на мој "начин" изражавања кад заболи...пожалим се једном да ме страшно боли глава, па ћу морати код лекара...кад ти долете до мене мудра реч.... "Мама, не дижи галаму, не треба ти доктор! Није ти ништа, РАСТЕШ!" :)))
И, ето, на вама је да верујете или не, али осмех који ми прекри лице био је од велике помоћи да бол прође...тек тако... :)

ЉУБАВ

30/7/2013

Ове године, наша кајсија скоро да није уопште родила КАЈСИЈЕ, али нас је ипак подновила ! :)
У, најблаже речено, смешном, малом гнезду (нисам видела неспретније направљено гнездо од њиховог) излегле су се две гугутке-кумрије. Мајка гугутка је наизменце са оцем верно и опрезно грејала и неговала свој будући подмладак. И успели су ! ДаклеМ, није величина, јачина и опремљеност куће најбитнија за успешно родитељство. Битна је као и увек Љубав ! :)

Ускоро ће птићи одлетети са својим родитељима. Гнездо им је постало прилично тесно. Јутрос су вредно лепршали крилима вежбајући за лет.
Чували смо их погледима, пажњом, бригом, а сада нека им је срећан пут кроз плаво пространство!

РАДОСТ

26/7/2013

Постоје људи који у свему и свима око себе виде добро, виде радост... Они вас "терају" да будете бољи него што јесте, извлаче из вас инспирацију за коју и не знате да постоји. Зачикавају вас да достигнете њихову ведрину, веру, снагу... И ви, несвесно, дајете све од себе и скоро да вам је чудно да нема граница вашим способностима, напретку, успесима на свим пољима. И чудите се сами себи... Још сте бољи, снажнији, спретнији... одакле то? Не спознајете...можда никад и не успете... Они су ваша звезда водиља чак и кад вам нису у видокругу, понекад и кад их више нема... Смешкају вам се у сновима, жељама, успесима, погледима... Помислите да не можете да их се "отресете" чак и да желите, насмешите се и наставите даље... Дајете и дајете све од себе...Такво давање је увек без очекивања да буде награђено, запамћено, узвраћено-некако, било како, икако... Једноставно, уживање је пробудити такав полет у себи. Верујете ли да такви постоје? Ако их до сада нисте упознали и срели, не брините, потребно је САМО отворити своје срце, своју душу, своје очи...свакако... Ту су око вас...

ЗВЕЗДА :)

12/7/2013

Небо је високо, а све тајне су тамо..... и свако има СВОЈУ звезду..... верујте у то..... :)

илустрација:
Добросав Боб Живковић

РАДОСТ

20/6/2013

Слике једног предела

7/5/2013

Сунце је нежно златило исток када смо кренули. Јутарња свежина је опијала. Дан је обећавао врућину, али се из градске вреве и оморине наслућивала скривена лепота и свежина дивљине, нетакнуте, смирене. Зелена бајка почела је кривином коју је оивичио мали камени мост са напуклом дрвеном оградом, преко ситне и скоро усахле Љуте реке.
Бумбари, инсекти који лете, јер не знају да по физичким прорачунима због своје тежине и брзине кретања крила то не могу, сретали су нас на путу. Кривина за кривином, узан прашњав друм, оклопљен шумом, високим витким стаблима до у небо. Невероватно миришљава хладовина водила је у планину. Села мала, скоро пуста, ређала су се и мењала са зеленим морем младог жита. Прва Кутина, Тасковићи, Гаџин Хан...Нетакнути праменови природе несташно су извиривали између слабо насељених места, као дечачка коса после безбрижног спавања. Марина Кутина, чудан назив, а људи мирни, радни, вредни. Од раног јутра на пољима косе, а жене окрећу сено. Сунце већ решило да ожеже по ливадама и вредним сељачким лицима. Тишина, мирис свеже траве, мокре земље поред пута, води у рај. Доњи Душник...мало је живље, на улицама дечји жагор, распуст је-уживају у игри. Распустили се и врапци на огранцима шума. Опијени гледамо лепоту природе и завичаја драгих нам људи. Кроз смарагдни тунел испреплетаног грања кривине које воде у непрегледну дивљу планину. Пењемо се, у ушима зуји, расте одушевљење са сваким пређеним километром. Гаре пред нама. Село најлепше од свих, сакривено као драгуљ испод саме Суве планине. Мами својим разиграним пупољцима, миришљавим љубичастим јоргованом. Сељаци добродушни са косама о рамену и острилом око паса отпоздрављају ретке госте. Нахерени кућерци са малим двокрилним прозорима поређани поред пута. Стари амбари од дасака, полупразни чекају нови род. Штале од блата и дрвене грађе, а зову их племње. Углавном су пусте. Понегде само чује се мекет коза. Из дворишта пуца поглед на беличасте врхове Бабичке планине. Сува планина гордо поздравља својим плавим рукама са врхова.
И тако, гледамо замишљени у непрегледно море скоро недирнуте природе. Оно што избија из сваког листа, траве, цвета, не може се описати речима. То се осети и носи дубоко у души као дашак неког прадавног времена које нисте проживели, а осећате га свим својим чулима...

УЧИТЕЉИ И ДЕЦА

24/3/2013

Kако су истините речи искуства колегиница које имају дуг радни стаж, много дужи од вас самих. То могу да потврдим тек после више од 15 година рада са децом, у школи. А некада, док сам слушала коментар: "Прве генерације ђака ћеш само да "исквариш" лутајући наставним темама, програмом и часовима, не знајући да ли радиш како и колико треба, да ли им је јасно, колико су усвојили од тога што причаш и предајеш..." или то што је моја мајка имала обичај да каже: "Имала сам потребу да им отворим главе и "сипам" све што знам, сад и одмах и СВЕ!", звучало ми је неистинито, а сада већ са сигурношћу знам да је баш тако. Прве генерације нисам баш "искварила", али јесам лутала... Често сам се нервирала не знајући како то не могу да им нешто представим онако као што је у мојој глави, како то да не могу одмах истог момента да схвате и усвоје... Смешкам се сада тим својим првим учитељским корацима. Наравно, упоредо са послом којим сте испуњени стижу и породичне радости-деца. Посвећени сте фронтовима на обе стране, некад мало више једном, некад другом. Сада, ооо... сада је ипак другачије. Са радошћу и испуњењем које се види, задовољством које избија из мене, тврдим да ова деца виде тек мене праву, мене која се залаже и ствара, као и раније, али не сама... Све то само удруженим снагама са мојим малим ђацима. Онако како њима одговара, темпом који им је прихватљив, на начин који сами наметну и који њима највише годи. Без пожуривања, без нервозе, без љутње када се не може, али се ипак ради...

"Ако деца не могу да уче
онако како их ми подучавамо,
онда је наша одговорност
да их подучавамо
на начин на који могу да уче."
Са презентације програма Корак по Корак

Подмлађују, усрећују, испуњавају својим задовољним осмесима и искреним погледима. Понекад су ти погледи зачуђени, радознали у сваком случају, понекад и тужни... За све имати стрпљења, све протумачити, увек се наћи и испратити сваки успех и пораз...цена је обостране сатисфакције, обостраног проживљавања детињства и почетка школовања. Учитељ целог живота иде у школу и стално понавља... шта ће кад не зна :) па понови разред, више пута. Што више понавља, све је млађи, све бољи, све упорнији у настојању да постигне успех. То је лепота и непроцењива вредност нашег позива. Разумеће ме колеге који су проживели са децом свој радни век, да нема тих пара нити било каквог материјалног богатства које може да се упореди са дечијим oсмехом у ђачкој клупи.
Па, после овако искреног "отварања" пред целим аудиторијумом, могу и озбиљно да се запитам - Куда то иде наше данашње школство? Док тај мали и вредни учитељ ради свој посао најбоље што уме и зна (наравно, наравно има и оних других који се баш и не залажу толико...) намећу му се некаква правила, нови системи и нови оквири у којима треба и мора да се креће, потпуно је незаштићен... Мало је учитеља који својим искуством учествују у прављењу програма, планова, па и нацрта система образовања, на највишем нивоу. Не зато јер не желе да учествују, већ зато јер их нико не пита...

Плакат преузет са сајта http://nadarenadeca.com/.

ВЕЧЕ ОТВОРЕНОГ СРЦА

27/2/2013

Уххххх, како да кренем...
Појавила се моја звездица, најављена мојом причом, обасјала нас својим песмама, испунила наша срца топлином и отишла, као дивно привиђење...
.................................
Најлепше је кад имате пријатеље који вас разумеју, подржавају, ту су за вас...па кад још нешто урадите заједничким снагама иххх, радости!
Хуманитарна акција, за помоћ трогодишњем болесном дечаку, а учесници људи отвореног срца... И ту и Она и ја.
Моја Маја све осмислила и организовала као прави маестро! Деца-песници, глумци, градски дечији хор, дечији песници нашег града, родитељи, учитељи и сви остали људи који имају велико срце... Емоције на сваком кораку испуњавале су душе.
И као што рече моја учитељица: "Ситницама се радују велики људи, а они који не умеју да се томе обрадују,
су сами ситни!" А онда прича о колибрију који је у кљуну носећи воду гасио шумски пожар... Подсећање на њен говор, на речи пуне топлине, нагласак, изражајност у изговору...а све кроз њене дивне дечије песме. Целу збирку посветила је нама, својим ђацима. Насловљена је, а како другачије него:
УЧИТЕЉИЦА ЗАУВЕК.
А захвалила се и на песнички начин:

ХВАЛА
Нисам имала права
да вас кријем.
Били сте лепши и бољи
но што сам казала,
хвала вам, децо,
што сам вас имала.
З.Ж.

Дивно, предивно...Не, немам речи да опишем осећаје који су ме преплавили када је изговорила нежно после моје приче као најаве: "Овако могу да осећају и пишу само велики људи! Хвала тим великим људима, хвала мојој ученици Данијели..."
Можда и највеће изненађење за мене била је моја школска другарица која је присуствовала овој вечери отвореног срца и плакала у трећем реду, а да је ја, сва узбуђена нисам ни приметила. На изласку из сале, док сам цупкала са цвећем у рукама и причом исписаном мојом руком, осећајући се поново као основац, очекујући Њу да изађе, пришла је моја Слађана и загрлила ме изненада. "Хвала ти за ове дивне речи о нашој учитељици! Расплакала сам се, а син ме питао да ли је то моја учитељица...Кроз осмех и сузе сам одговорила да јесте..."
Па, то значи да си је препознала кроз моју причу! Тек сада сам осетила олакшање и задовољство...
У тренутку док сам грлила своју учитељицу и док смо размењивале речи дрхтавим гласом, пажљиво биране са обе стране, схватила сам колико њој самој све ово значи, још много много више него што сам замишљала...А тек моменат када је поред књига спремљених и потписаних за мене имала уредно спакован папир да јој се потпишем за успомену на овај дан, и када сам јој ја пружила коверат са мојом руком написаном, а не одштампаном причом...открио је колико смо обе размишљале о овом сусрету...

ЗОРИЦА ЖИВАНОВИЋ

МОЈА...

25/2/2013

Расплакала се кад је прочитала причу... Нека је жива и здрава још дуго! И даље је иста... :)
Сутра ћемо плакати обе...од радости и због сусрета ♥♥♥

МОЈА УЧИТЕЉИЦА :)

17/2/2013

Данас сам срела своју учитељицу...
Диван осећај кад ме загрлила...
Одједном су обема нагрнуле давне успомене. Она, почетник у учитељском послу...а ја, добила трећу учитељицу по реду. Мислила сам биће као и све остале...али није... :)
Била је и остала посебна! Невероватно стрпљива, посвећена, тиха, сталожена...ниска растом, многи би рекли малена, а у ствари велика у сваком погледу, тако невероватна сва!
Сваку реч сам упијала гледајући је нетремице у очи. Понекад ме чак и грдила што претерујем са читањем (то су такође радили и моји родитељи, тачније-мајка), нисам се одвајала од књиге...ех...имала је само позитиван утицај и на ту моју пасију... а грдњу нисам схватала озбиљно... :)
Уз њу смо научили шта су то иновације у настави (додуше тада нисмо знали, а сад знам да се то тако стручно зове) и да за нас не треба да постоји само табла и креда. Учили смо у школском дворишту, у шетњи, по групама кући...користили тада невероватну музичку таблу, свирали на разноразним инструментима које смо узимали из музичког кабинета (до тада незамисливо за учитеље)... Еххх, било нам је лепо... Заволели смо ту ситну жену целим својим срцем...
Од петог разреда радовала се заједно са мном свим мојим успесима на такмичењима, наградама у школи и ван ње...све је знала, одувек и увек.
Била је пресрећна када је чула да сам кренула њеним стопама, (мада ми је то и породично у генима, али није баш било у мом животном плану)...охрабривала ме, учествовала у мојим успесима, дипломама...а затим и у запослењу, оснивању породице, рађању... Ма, ево и сада се чудим како је све успевала да испрати, не само о мени...Увек је некако била ту, поред нас, поред мене...
У међувремену је објавила неколико збирки поезије, имала диван породични живот...отишла у пензију, а онда остала сама...
Невероватно како ме целог живота прати њена порука коју је записала у мој споменар на крају четвртог разреда: "Упорност побеђује!" Кад год сам посустајала или се повлачила пред неприликама које су ме сусретале, сетила бих се њених речи...па тако и дан данас...са својом децом и кући и у школи, сваку препреку превазилазимо упорношћу, истрајношћу, вером... Кад они посустану ту сам да им помогнем, а верујте, често и они мене сами гурају напред!
У време када сам ја била ђак није било тако присног односа учитеља и ученика као данас, нити смо ми били толико слободни као данашња деца. Али ето, она је налазила начин да нам буде блиска и присна, једноставно НАША.
Верујем (птичице ми већ шапућу) да ће и ово моје писаније стићи до ње, па зато желим да јој поручим још нешто:
Драга моја учитељице, најдража, оставили сте јасан и дубок траг у моме срцу и мојим мислима. Заувек сте на тим позицијама заузели своје почасно место. Ако Вам до сада нисам јасно и гласно рекла то, ево сада користим прилику - ХВАЛА ВАМ! ХВАЛА ВАМ ЗА СВЕ!
Надам се да ће у мени бар део мојих ђака видети и пронаћи оно што сам ја нашла кроз Вас и Вашу љубав!

БЛАГОСЛОВ...

12/2/2013

Живела је у мом комшилуку једна бака која је сваког дана успевала да ми измами осмех
ма како да сам била расположена.
На моје уљудно:
- Добар дан,
сваки пут бих чула нежно:
- Бог ти добро дао...

Недостаје ми тај мали свакодневни благослов...
♥ ♥ ♥

НАЈРАДОСНИЈИ ПРАЗНИК :)

6/1/2013

Најрадоснији празник међу свим празницима је Божић. Тог дана оваплотио се Исус Христос и постао човек. Празнује се три дана. Први дан Божића слави се 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима и објављује се долазак Божића и Божићног славља.

Божић...дан када се празнује у нашој малој Србији Велики Празник. Празнује се од срца и са вером!
Знајући да моји мали ђаци не познају баш најбоље наше старе обичаје за овај велики Дан, оставићу им овде на читање мало православно штиво.

Домаћин и сви укућани на Божић облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: "Христос се роди!" и отпоздрављају: "Ваистину се роди!" Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења.

Верујем да је већина мојих првака позвана да прва наврати у кућу као положајници, јер ко би се противио да му неко тако мио, паметан и добар уђе први у кућу на Празник. :)

Положајник - На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник. Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу:
"Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај".

Сећам се да смо сви у кући били посебно расположени када се ломила чесница. Нисмо се баш трудили да нађемо новчић, али је моја нана имала обичај да већ унапред подели унуцима по парче где се он налази. А то значи да је малко "преправила" обичаје и стављала два, уместо једног новчића...за унуке... :) а додавала је и гранчицу дрена, зрно пшенице, кукуруза...и за сваку симболичну такву мрву умешену у чесницу имала је своје објашњење. :)

Рано ујутро на Божић после Свете Литургије, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, главу и део од ребара. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Пева се божићни тропар и чита се "Оче наш". Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

(напомена: објашњења о Божићу преузета са сајта Српске Православне Цркве http://www.spc.rs/ )

НЕКА ВАМ НАЈЛЕПШИ ПРАЗНИК ДОНЕСЕ БЛАГОДАТ И СРЕЋУ!

ХРИСТОС СЕ РОДИ, ДОБРИ ЉУДИ!!!

И када свеца славио
И када школу правио
И кад се у чуду чудом бавио
Деца ти се рађала
Народе српски!
АМИН!
Љ.Р.

И ТО ЈЕ ЉУБАВ, НЕГО ШТА... :)

5/9/2012

Опет ћу мало да приватизујем овај наш блогић децо, али са најбољом намером, верујте...
Пре неких годину дана шетајући сa сином, пронађосмо псића, уплашеног, усамљеног, сакривеног испод неког старог аутомобила паркираног пре милион година уз пешачку стазу... И тако крену бајка. Јесте, мала, лепа бајка :)
Донели смо га кући на сву радост нашу, а посебно псећу... Било је сво дебељушкасто, вунено, једном речју "дундасто", па такво смешно име и доби... Дунда. У питању је била женкица непознате нам сорте тзв доџ :) Расла је, играла се с децом, а и ја сам јој доста пажње посвећивала. А како и не бих, сама је призивала игру, мажење, љубав... А љубав је била јако обострана! После свега неколико месеци наша мезимица је полако постајала дебела надолазећа мама. О, радости! Донела је на свет пет предивних исто тако пажње вредних мезимаца! Сви различити.

Пазила их је као и свака брижна мама, врло одано и нежно. Сви смо били задовољни до тренутка кад смо ипак морали да се растанемо од већине подмлатка, а да оставимо само једно за нас. Е, ту почиње драма... Између осталог, на кућном савету, изгласано је да оде и наша драга Дунда, јер чувати на сваких пар месеци толики подмладак поред свих других обавеза, посла, школе, није баш могуће. Нисам ни слутила како ће то утицати на њу. Одведена је и дата у неко село неких 6,7 км од куће где је живела. Вратила се после само неколико дана.... Покуњена, а верна... Јесмо били збуњени, али сам се ја смешкала, јер оданост је стварно веома вредна особина. Знајући да смо и деца и ја заволели то мало жуто псето, одвели су га од куће по други пут док смо били на одмору. Наравно да нам није било свеједно. Туговали смо за њом, а како се испоставило она за нама још више. Овога пута била је удаљена од куће скоро три пута више . Прихватили су је добри људи, чували је и пазили, па смо чак и вести о њој добијали повремено. И тако је прошло скоро три месеца....а онда опет... Побегла је и нашла пут до своје куће. :) То је већ заиста био подвиг за малу дундасту девојку са предиспозицијама ни приближним ловачком керу који увек зна да нађе пут до куће. Е, сад је већ било неизбежно да се вратимо нашој љубави. Иако врло опрезна, плашљива и сетна, долазила би на сваки мој позив, узимала храну, а затим је остављала трчећи за мном, да измоли бар један додир, који јој је очигледно значио много више.
Сваки мој корак по дворишту испрати обавезно. Ту је, прати нас најмање до раскрснице, где год да кренемо. Још увек је код нас. :)
У пролазу, док пишем ове редове и објављујем оду псеће љубави, син ми добаци да ми је састав за тројку, а ја се насмејах:
" Није битно, њена љубав је за петицу!" :)

Изненађење... :)

24/4/2012

   Ех........како да почнем овај блог осим искреним задовољним осмехом и потпуном испуњеношћу позитивним осећањима. Узрочници оваквог почетка су моји Паметњаковићи, илити моје Паметнице. Шта су овога пута смислили? :)
Најлепше изненађење за своју учитељицу! Нећу да залазим у детаље, да ли је то од превелике наклоности, љубави или због заказане нам лектире баш на тај дан.....
(шалим се и искрено се надам и верујем да је ово прво :)), тек мене је на тај Дан дочекао распевани хор са широким осмесима и цвећем у рукама, као и постављени столови таман за рођенданску журку. Нисам ни слутила да су скоро сви у школи знали за припремљено изненађење, а ипак су саучеснички ћутали. Тек, мом расположењу отворила су се широм врата исто онако како сам отворила врата наше учионице... Верујте, разумеће ме моје колеге-ентузијасте јако добро, нема већег задовољства и испуњења целог нашег просветарског бића од тога кад видите како вас деца једноставно воле, како им сијају окице док вас грле и љубе и очекују да кажете колико вам то што су припремили за вас значи. А значи, наравно....и то пуно! И рекла сам им да ми ниједан рођендан није почео лепше и да ћу се њиховог изненађења сећати до краја живота са осмехом, наравно!
  Остаје ми да им се и овако јавно захвалим на добро организованом и изведеном изненађењу, које су, што је и најважније, припремили сами!
        Драге моје мале Паметнице, наставите да будете тако пажљиви и осећајни, ширите ту позитивну снагу и енергију и своју љубав свуда око себе, осећаћете се лепше, бићете задовољни и вратиће вам се вишеструко!