ДРУГА МАЈКА
ТОДЕ НИКОЛЕТИЋ
У школи ниси тек ради реда,
Да хваташ зјала, и време губиш,
Нису украси табла и креда,
Ни празна труба у коју трубиш.
Школа није кућа где дремаш
И јуриш глупе муве што зује,
Није ни изба где ништа немаш
Па да те лошим стварима трује.
Нема у школи ко како хоће
И није место где ђаци седе.
Поготову није кућа строгоће,
Ни баук који децу једе.
Школа је нешто сасвим пето,
Сасвим важно и безгранично,
И не сме да прође брзоплето
Као све досадно и томе слично.
Она је крило које те штити
Од глупости што јако боли,
У њој се можеш заљубити
У неког ко те потајно воли.
Ту ћеш другове најбоље стећи
И блага света најлепша наћи.
Из ње ћеш изаћи бољи и већи,
И одатле ћеш звезде дотаћи.
А када одеш и бриге схватиш,
И кад бар прође живота пола,
Биће јој драго кад јој се вратиш
Јер исто је мајка и школа.
ЧАРОБНА СЛОВА Тоде Николетић У свакој школи станују ђаци, ђак је најлепше на свету звање, књиге су њихови на путу знаци које их воде у поштовање. Тридесет слова к’о цвећа стручић, убери да ти освежи знање, читање то је чаробни кључић који откључава васпитање. Отвори буквар и слова сричи оловком стекни чин јунака, видећеш, лепо је као у причи, коју ти је причала бака. А када стекнеш углед и славу И будеш у царству својих снова, Сва мудрост уће у твоју главу Од тих чаробних тридесет слова. 
|
ЈА У ШКОЛУ КРЕЋЕМ ТОДЕ НИКОЛЕТИЋ Игроказ за полазнике у основну школу ЛИЦА: МИЛАН МИЛИЦА ТИМОТИЈЕ БОЈАНА ТАМАРА БОРИС ЈОВАН ПЕТАР ТЕОДОРА Радња се догађа у учионици. Први час у школи. (игроказ можете преузети испод у word-у) 
| ||
АЗБУКОВАЊЕ Тоде Николетић У Буквару ништа мање Тридесет је слова птица, Читање је цвркутање, Баш је лепа ћирилица. Свака реч је из редака, Свако слово душу има, Наслеђено од предака, Сачувано будућима. Да стичемо трудом знање, Да будемо свету знани, Да нас краси васпитање, И будемо начитани. Зато своје писмо слави Чувај своју родну луку, Захвали се Светом Сави И одужи мудром Вуку. |
ШТА ЈЕ ШКОЛА ЗА ЈУНАКА Тоде Николетић На школу сам стек`о право Срце ми ко бубањ туче, Фамилијо мила, здраво Час је да се слова уче. Из ћошка се лопта смешка Сви ми се од реда кезе, Већ ме чека торба тешка Задаци и обавезе. Зализан ко неко теле Крећем док ме вода прати, Васпитати сви ме желе, Збогом оче, драга мати. Збогом маче, збогом куче, Не тугуј због мене деда, Од сада ће да ме муче Мало табла, мало креда. Звони звонце на крај села Одјекује тужна јека, Учитеља чета цела Испред школе спремна чека. Идем док ме дрма трема, Испраћа ме сузом бака, Бићу добар, друге нема, Шта је школа за јунака. |
НИЈЕ ШКОЛА БАБА СМОРА
Тоде Николетић
Оде распуст као ласта
Смањују се зраци,
Као сено око пласта
Скупљају се ђаци.
Рука руци, креће коло
Четири тромесечја,
Збогом море, здраво школо,
Капље суза дечја.
Торба тешка ко олово
Нешто нам се неће,
Испред школе, ништа ново,
Наставничко веће.
Радосни су ко медузе
С хладним осмесима,
А низ лице теку сузе
И нама и њима.
Али, што се мора, мора,
Знање прија као храна,
Није школа баба смора,
Биће борба непрестана
Тоде Николетић
Оде распуст као ласта
Смањују се зраци,
Као сено око пласта
Скупљају се ђаци.
Рука руци, креће коло
Четири тромесечја,
Збогом море, здраво школо,
Капље суза дечја.
Торба тешка ко олово
Нешто нам се неће,
Испред школе, ништа ново,
Наставничко веће.
Радосни су ко медузе
С хладним осмесима,
А низ лице теку сузе
И нама и њима.
Али, што се мора, мора,
Знање прија као храна,
Није школа баба смора,
Биће борба непрестана
