МОМЧИЛО ТЕШИЋ
(Глумач,29.12.1911— Глумач, 25.02.1992) 

     Момчило Тешић (1911) почео је да пише између два рата. Рођен је у Глумчу код Пожеге. После четвртог разреда гимназије прекинуо је школовање и живео на селу. После другог светског рата радио је као књижничар и управник Градске библиотеке у Пожези. Члан Удружења сељака књижевника постао је 1938. године. Један је од оснивача Дружине песника са села "Сунцокрет" (1968) и часописа "Расковник". Добитник је Вукове награде. Од 1949. до 1985. године Тешић је објавио двадесетак књига песама, бајки и песама за децу: "Тракториста пева" (1949), "Три пионира" (1951), "Чиме се ко брани" (1951), "Где ко зимује" (1952), "Дечја радост" (1953), "Од куће до школе" (1953), "Маче" (1957), "Поштарева торба" (1964), "Како су деда и баба постали ђаци прваци" (1965), "Сеје бака брашно" (1970), "Откуцаји" (1970), "Добро јутро, добар дан, добро вече" (1973), "Цветник детињства" (1975), "Шарени играчи" (1977), "Кладенац" (1977), "Жетеоци, добар дан" (1978), "Мирис завичаја" (1980) и "Шеретска посла" (1983), "Песме једног сељака" (на италијанском језику, 1983), "Шта ко жели то и сања" (1986), "Мале приче" (1985), "Народни живот и обичаји пожешког краја" (1988).
Тешићеве песме су објављиване у многим листовима и часописима, преводене на стране језике и заступљене у многим антологијама.
   Поезија Момчила Тешића је нераскидивим нитима везана за родно тло и природу, за живот и рад сељака, њихове радости и страховања. И у Тешићевим бајкама и песмама за децу најзначајније место заузима рад. У њима живи свет саткан од маште и снова, жеља и радости.
Умро је 1992. године у Глумчу.

Сликовница


На ливади нашој,
када дођу ласте,
мирисна и свежа
сликовница расте.

Сликовница дивна
од звончића плава,
огњице, маслачка
и вижљастих трава.

У њеноме крилу
препелица спава,
прапорцима росе
ноћ је улепшава.

Свакога је јутра
ветрић прелистава…

Чиме се ко брани

Зубима се брани вепар,
Срна бежи као ветар.
Оштре нокте мачка има,
Во се брани роговима.
Јеж бодљикав капут има,
Да пркоси душманима.
Чело овна тврдо ли је,
Може вука да убије.
Лукавством се брани лија,
А отровом шарка змија.
Жаба врло вешто рони,
Пред родом се у вир склони.

Момчило Тешић

ЛЕК -
МОМЧИЛО ТЕШИЋ
Разболе се лисица, 
суши се ко грана. 
Лечили је брижљиво 
неколико дана. 

Али болест незнана 
све је јаче стеже, 
зато лисац зечеве 
у фијакер преже: 

"Да ти, драга, нађем лек 
прећи ћу сто гора, 
и одважно препливати 
двеста плавих мора…" 

Крупне сузе лисици 
падоше у крило: 
"Кад бих гуску појела, 
лакше би ми било! …"

Припрема за обраду песме "Сликовница", Момчила Тешића