Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског ратаје отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
Дана 17. децембра 1959. изабрана je за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.
У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског,словеначког, бугарског и француског језика.
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској гимназији. Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског ратаје отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
Дана 17. децембра 1959. изабрана je за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.
У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског,словеначког, бугарског и француског језика.
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.
БАЈКА О ЛАБУДУ
Живела је на врху планине мала Снежана, краљица зиме.
На ножицама је имала ципелице од сребра, била је огрнута белим плаштом попрсканим снежним звездицама, а на глави носила ледену капу која се преливала у безброј боја кад Сунчев зрак на њу падне.
Краљици зиме није било хладно ни на врху планине. Спавала је у снежном гнезду, голишава се ваљала по сметовима, лоптала се по цео дан са пахуљицама, возила се по језеру на једној црној птици тужно оборене главе. Како је Снежана била врло мала, могла је сасвим удобно да јој седне на крило.
Слетале су на то језеро и друге птице, дивље патке и гуске, али оне су биле исувише мале да би малој краљици зиме могле служити уместо чамчића.
Често је Снежана мислила зашто ли је црна птичица тужна, зашто увек обара главу, па је једном упита:
-Мој црни чамчићу, зашто си увек толико тужан?
-Мала краљице, одвећ сам сад узбуђена и не могу ти рећу шта ме тишти – прозбори најзад птица – али довече дођи опет на обалу па ћеш чути.
Целога дана Снежана је била немирна, једва чекајући да падне ноћ. Кад се смркло отушла је на обалу језера где је црна птица већ чекала. Скривена у ноћи, исповедала се тихо краљици зиме.
- Све је око мене бело: и дрвеће, и небо, и звери, и ти, мала краљице, само сам ја од ноћи црња. Зато ме мори туга.
Чувши то, Снежана радосно рече:
-Кад ти је то једина невоља, чамчићу, не брини! Учинићу да постанеш и ти бео. Заплови ноћас на средину језера и чекај.
После овога, краљица је отишла до ледене куле међу стењем, где је живела Сребрна звезда, мајка свих пахуљица. Могла јој је заповедити, али Сребрна звезда је била врло стара па је Снежана због тога умиљато замоли:
-Добра Сребрна звездо, ти која си још мојој мајци одећу ткала, пошаљи ноћас на птицу што стоји сред језера јато пахуљица и покри њима заувек њено црно перје. Учини да се сутра пробуди сва бела као снег мога престола.
Тако је молила Снежана, а црна птица је уздрхтало чекала насред језера. Кад би око поноћи, сан савлада птицу, она положи главу на крило, и остаде тако непомична. А истога часа паде јато пахуљица и сву је завеја, те у трену постаде бела као снег на престолу краљице зиме.
Ујутру Снежана опази да водом плови бели лабуд, први на свету. Други су се после тога рађали и умирали, али тај први још и сад живи и по истом језеру вози Снежану, краљицу зиме.
Десанка Максимовић
На ножицама је имала ципелице од сребра, била је огрнута белим плаштом попрсканим снежним звездицама, а на глави носила ледену капу која се преливала у безброј боја кад Сунчев зрак на њу падне.
Краљици зиме није било хладно ни на врху планине. Спавала је у снежном гнезду, голишава се ваљала по сметовима, лоптала се по цео дан са пахуљицама, возила се по језеру на једној црној птици тужно оборене главе. Како је Снежана била врло мала, могла је сасвим удобно да јој седне на крило.
Слетале су на то језеро и друге птице, дивље патке и гуске, али оне су биле исувише мале да би малој краљици зиме могле служити уместо чамчића.
Често је Снежана мислила зашто ли је црна птичица тужна, зашто увек обара главу, па је једном упита:
-Мој црни чамчићу, зашто си увек толико тужан?
-Мала краљице, одвећ сам сад узбуђена и не могу ти рећу шта ме тишти – прозбори најзад птица – али довече дођи опет на обалу па ћеш чути.
Целога дана Снежана је била немирна, једва чекајући да падне ноћ. Кад се смркло отушла је на обалу језера где је црна птица већ чекала. Скривена у ноћи, исповедала се тихо краљици зиме.
- Све је око мене бело: и дрвеће, и небо, и звери, и ти, мала краљице, само сам ја од ноћи црња. Зато ме мори туга.
Чувши то, Снежана радосно рече:
-Кад ти је то једина невоља, чамчићу, не брини! Учинићу да постанеш и ти бео. Заплови ноћас на средину језера и чекај.
После овога, краљица је отишла до ледене куле међу стењем, где је живела Сребрна звезда, мајка свих пахуљица. Могла јој је заповедити, али Сребрна звезда је била врло стара па је Снежана због тога умиљато замоли:
-Добра Сребрна звездо, ти која си још мојој мајци одећу ткала, пошаљи ноћас на птицу што стоји сред језера јато пахуљица и покри њима заувек њено црно перје. Учини да се сутра пробуди сва бела као снег мога престола.
Тако је молила Снежана, а црна птица је уздрхтало чекала насред језера. Кад би око поноћи, сан савлада птицу, она положи главу на крило, и остаде тако непомична. А истога часа паде јато пахуљица и сву је завеја, те у трену постаде бела као снег на престолу краљице зиме.
Ујутру Снежана опази да водом плови бели лабуд, први на свету. Други су се после тога рађали и умирали, али тај први још и сад живи и по истом језеру вози Снежану, краљицу зиме.
Десанка Максимовић
|
|
|
