Постоје људи који око себе шире радост.
Једноставно, спонтано. Где се појаве – сване сунце. И кад оду нашим бићем одјекују звона њиховог смеха и њихова радост тражи свој дом у нашој души.
Такви су да нико поред њих не може бити недотакнут. Као да су саздани од некаквих опека смеха и игре, доведени из неког бољег свијета и настањени као добри гости међу нама. Озбиљни су као одрасли и истовремено једноставни попут дјеце. У својој радости проналазе снагу и за себе и за друге. Потешкоће им не стављају на лице смркнутости. Ведрина је њихов животни мото.
Неретко пожелимо бити као они. Или им барем бити добри пријатељи. Да се што чешће можемо напајати на изворима њихове озбиљне безбрижности.
А они су заиста одушевљени.
Свиме, баш свиме, звуковима, бојама, ветром, таласима, листом јесењих топлих боја, добром књигом, новим сусретом… Па не знаш шта је код њих најважније.
Или одушевљење рађа радост, или њихова унутрашња ведрина рађа одушевљење. Као да се такмиче одушевљење и радост – ко ће више доћи до речи.
Хвала животу што такви постоје.
непознат аутор
наши пријатељи су управо такви... :)
