Мати - Јован Јовановић Змај
МАЛИ БРАТА
Јован ЈовановиЋ Змај Дочепо се мали брата Очевога сата, А сат је од злата, Па има и врата. Ала је то лепо! А на уво кад га метне, Тад се чује нека звека, Сат говори: Тика-така! Брата мисли, хоће млека. Ала је то мудро! Залио га слатким млеком Неколико пути, Брата мисли, сат се најео, па сад зато ћути. Ал' се разумемо! Сад су пуни обадвоје, И сатић и брата, Обадвоје сада ћуте, А кад дође тата - Ал' ће бити гужве! 
|
Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) је један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Назначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о сретном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.
ПАЧИЈА ШКОЛА -
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ "Јесте л' чули, кумо, - верујте, без шале - отвара се школа за пачиће мале." Тако је и било, - верујте, без шале - отвори се школа за пачиће мале. Сви пачићи дошли, на клупама стоје, стари патак метно наочаре своје. Све их је уписо у каталог, мале, па их је прозиво, - верујте, без шале. Па се онда шето с озбиљношћу крутом; учио их учио и књигом и прутом. Учио их, учио од среде до петка, ал' се нису одмакли даље од почетка. Није било успеха учитељском труду, цела мука његова остаде залуду. Ништа више не научи пачурлија та, него што је и пре знала: - га, га, га, га, га! 
|
Прочитајте шта данашња деца мисле о чика Јови:
