Докопали смо се паноа на коме аутопортретом свако представља себе. Пошто ја цртам само чича Глише, нацртао ме наш одељењски уметник. Много сам лепа на цртежу, као вила, додуше, са једним клемпавим увом и једним мало већим оком, али дефинитивно лепа, лепша но уживо, јашта. После цртања пита он мене: 
"А је л хоћете да Вас ја фарбам? "
:D
"Нека", рекох, "обојићу се сама, доста ме ти фарбаш и овако."

      Све награде у одељењу су наше заједничке награде. Понављам стално ... ваљда су запамтили ...
   Бити добар човек није лако. Треба се изборити са мноштвом изазова. Један од њих је завист. Завист је религија медиокритета. Завидан човек је ружан изнутра. Та ружноћа кад тад изађе на површину. Довољно је погледати такву особу и схватити да је не желите у својој близини, јер вас гуши и прља ваздух који удишете. Завист је зло... Научите децу да је ружно завидети... 

Ова древна индијска легенда говори о малом жутом цвету који се расцветао у једној башти. Он цвета само једну сезону и тада увене.

Када је један посетилац ушао у ову башту, са свих страна слушао је само жалбе. Манго је рекао да би радије био кокосова палма. Зашто? Зато што је цело дрво палме корисно – плод, лишће, гране и дебло. Међутим, кокосова палма завидела је мангу зато што се његов плод за много новца извозио из Индије. Све биљке су биле завидне и љубоморне једна на другу, свака од њих мислила је да је друга биљка дала већи допринос и добила више.

Око посетиоца који је слушао само жалбе зауставило се на једном малом жутом цвету који је радосно цветао у свом углу. Сагнуо се и упитао га: „Зашто се и ти не жалиш као остали?”

Цвет је одговорио: „Посматрао сам кокосову палму и завидео јој на лишћу које се лелујало на ветру. Пожелео сам да доносим дивне, сочне плодове као манго. Али тада сам помислио - да је Бог желео да будем као кокосова палма, или манго, Он би ме таквим направио. Желео је да будем мали жути цвет па зато желим да будем најбољи мали жути цвет који је икад постојао.”