И кажем вам, нећу да објашњавам ништа. А сада ми је итекако јасно, јер нема времена...и неће га никада довољно ни бити. Сутра ћу опет бити у гужви, журићу да завршим неки други посао, да смањим неку обавезу још, да спремим ручак, напишем састав, помогнем, одрадим, довршим, завршим...а нема времена, и неће га ни бити... Живот је тако проклето кратак да обавезе буду на првом месту. Не тражите две исте чарапе, јер...нема времена... Уживајте у ономе што је битније.
Прошло је подне још пре сат времена, уморна, исцрпљена и нешто не баш расположена враћам се кући с посла. Звони ми телефон, у градском сам аутобусу, јављам се. Мама је... Објашњавам да сам промрзла, уморна, гладна, да нећу моћи да свратим иако сам обећала неколико дана раније. Наравно, разуме ме: "Иди", каже "кући, одмори, видећемо се...има времена..." Завршавам разговор. И даље уморна и некако безвољна... У глави почиње комешање... има времена, нека...има времена...сузе навиру онако изненада и скоро без разлога... Устајем и прилазим вратима аутобуса с чврстом намером да изађем на следећој станици, ни сама баш не знајући зашто... Црвено светло, аутобус стаје, врата се преда мном отварају. Изненађена погледам у возача. Диван, драг, седи господин, увек љубазан, познајем га из виђења. Мали је град, скоро смо сви као род, мада се временом та некадашња позната варошка блискост све више губи. Погледа ме, насмеши се и каже: " Хоћеш овде да сиђеш? Ближе ти је." Ја разрогачила очи у чуду. "...и поздрави маму". Истрчим и кренем ка згради својих родитеља, замагљеног погледа, али дирнута поступком старог, а драгог возача.
И кажем вам, нећу да објашњавам ништа. А сада ми је итекако јасно, јер нема времена...и неће га никада довољно ни бити. Сутра ћу опет бити у гужви, журићу да завршим неки други посао, да смањим неку обавезу још, да спремим ручак, напишем састав, помогнем, одрадим, довршим, завршим...а нема времена, и неће га ни бити... Живот је тако проклето кратак да обавезе буду на првом месту. Не тражите две исте чарапе, јер...нема времена... Уживајте у ономе што је битније. Сабирање и одузимање троцифрених бројева, трећи разред. Писмено и усмено сабирање, растављање на јединице, десетице, стотине, сва правила методике и захтева у испуњавању постављених исхода, циљева, задатака. У реду, радили смо тако, поступно, а онда смо дошли на идеју да много брже, лакше и занимљивије савладамо поменуто градиво из математике. Заједничким ангажовањем, сви ученици нашег одељења направили су продавницу играчака. Понека играчка донета је од куће, неке су и направљене, сакупљене. Све су уредно постављене на лепо уређене клупе (лепше и од правих рафова у продавницама) и свима је намењена одређена цена. По чему се разликује наша продавница? Разликује се по ценама које су искључиво троцифрене, по „новцу“ који смо сами правили, по насмејаним и расположеним продавцима и купцима који се смењују по договору. Сваког дана долази до смене купаца и продаваца, тако да свако има прилику да вежба обе рачунске операције на другачији начин. Ученици купују и продају у својој продавници не само на часовима математике (на којима смо увежбавали ове наставне јединице) већ и за време великог одмора, а понекад и после часова, јер -игри никад краја-, посебно ако је овако занимљива и креативна. Каса за „новац“ задужење је једног од ђака, а и ту постоји редовна смена по договореном редоследу. Посебно је занимљиво то што су поред једноставних задатака сабирања и одузимања троцифрених бројева ученици почели да осмишљавају и текстуалне задатке. Кроз игру, активно и заинтересовано, савладали су предвиђено градиво. На крају остаје само да додамо да је овакав начин веома лак за примену, интересантан и свима много занимљивији и примамљивији од сувопарног обнављања, а учитељица додаје да су и резултати много бољи. Данијела Стефановић |
Аутор блогаучитељица Данијела Стефановић, проф.разредне наставе у ОШ КАТЕГОРИЈЕ
All
Архива:
December 2017
|