Све награде у одељењу су наше заједничке награде. Понављам стално ... ваљда су запамтили ...
   Бити добар човек није лако. Треба се изборити са мноштвом изазова. Један од њих је завист. Завист је религија медиокритета. Завидан човек је ружан изнутра. Та ружноћа кад тад изађе на површину. Довољно је погледати такву особу и схватити да је не желите у својој близини, јер вас гуши и прља ваздух који удишете. Завист је зло... Научите децу да је ружно завидети... 

Ова древна индијска легенда говори о малом жутом цвету који се расцветао у једној башти. Он цвета само једну сезону и тада увене.

Када је један посетилац ушао у ову башту, са свих страна слушао је само жалбе. Манго је рекао да би радије био кокосова палма. Зашто? Зато што је цело дрво палме корисно – плод, лишће, гране и дебло. Међутим, кокосова палма завидела је мангу зато што се његов плод за много новца извозио из Индије. Све биљке су биле завидне и љубоморне једна на другу, свака од њих мислила је да је друга биљка дала већи допринос и добила више.

Око посетиоца који је слушао само жалбе зауставило се на једном малом жутом цвету који је радосно цветао у свом углу. Сагнуо се и упитао га: „Зашто се и ти не жалиш као остали?”

Цвет је одговорио: „Посматрао сам кокосову палму и завидео јој на лишћу које се лелујало на ветру. Пожелео сам да доносим дивне, сочне плодове као манго. Али тада сам помислио - да је Бог желео да будем као кокосова палма, или манго, Он би ме таквим направио. Желео је да будем мали жути цвет па зато желим да будем најбољи мали жути цвет који је икад постојао.”

Немирци, већ неколико пута приређују ми лепа изненађења. Исцртају таблу срцима и љубавним порукама и онда стигне и групни загрљај велики таман колико је два пута 22 руке. И лепо је, топло око срца и пуна душа, посебно јер није ни крај школске године, ни Осми март, а ни било који "грлећи" празник. Али, шта је претходило оваквим изливима нежности...
​

После вишебројних опомена у вези са понашањем, несташлука по ходницима и у дворишту школе, решавања сукоба на часовима одељењског старешине, одрадили смо радионицу под називом "Теби само треба љубав". Дакле, пробасмо да решимо проблеме тако што загрљајем исправљамо све што је довело до свађе... Договорисмо се и да наш мали "експеримент" траје један дан... Па, да видимо резултате... Мало је рећи да резултати нису били сјајни, јер ако вам неко добаци ружну реч није лако загрлити га и рећи му да му је потребна љубав и пријатељство. Али, као и увек, моје паметнице умеју да примене научено на њима својствен начин. Решили су да ту тако потребну љубав дарују једни другима и свима који улазе у нашу учионицу. И тако је групни загрљај и излив нежности доживео и наш вероучитељ Никола, па и учитељица у више наврата. Лепо, је л да?
​А, ја, као и увек имам наду и верујем...
Надам се да ће у дечијим срцима бар негде у једном кутку остати та мала светла мисао да нема лоших људи, да свима фали само мало љубави и да због тог недостатка показују понекад ону своју лошу страну.

       Да би почела нова школска година треба много труда! Треба доста напора, пуно муке, у огромним количинама вриштања... Да, да...
          Треба напора да се све радости распуста, безбрижне игре и трчања понесу и донесу у учионицу. 
(А могу ли да стану на тако мали простор?) 
        Треба се дооооброооо помучити и унети осмехе, поскоке, зујања, зврндања и најважније-чист птичији ваздух! Све то пренети ОБАВЕЗНО! Како? Па потрудите се драги моји другаци! Учили смо целе прошле године колико је важно да организовано и заједничким снагама обавимо све задатке који нас чекају! 
            Е, ово је први те врсте у новој школској години!

             Са срећом ми доскакутали 
            у наш мали део свемира! 
    Чекам вас, са осмехом, наравно!