Елем, ближи се крај школске године, па убрзано припремамо приредбу коју ћете , надам се, имати прилике да видите овде, као видео запис. Сви смо поприлично узбуђени, мало срећни, мало тужни, мада је ово само крај једног четворогодишњег школског дружења, а никако крај дружења мојих ђака са мном и њиховог међусобног, наравно.
Свака од генерација остави неки траг на нама. Вежемо се сви за своју школску децу (барем ми, који радимо овај посао са љубављу и ентузијазмом), па нам је итекако тешко да их пустимо да оду од нас и да их наставници којих има милион, "покваре". Наставници пак тврде да их они тек доводе у ред од петог разреда , али то је већ вишевековна расправа у коју не желим да залазим, јер сам , као и сви учитељи, врло пристрасна.
Желим ево и на овај начин да кажем својим ђацима да ћу памтити све њихове шале, дружења, догодовштине везане за школу, домаће задатке, лепа и мање лепа изненађења, јер све је то саставни део нашег четворогодишњег дружења. Уосталом, како уопште могу да заборавим питање уз обавезну претерану гестикулацију рукама и ђачки поглед кроз оквир малих наочара кад гласно размишљајући прозбори: "А како је настала Земља?", наравно, усред мог излагања о Немањићима, или интересовање другог о нестанку Карађорђа са српске политичке сцене, да не помињем одељењског генијалца који не само да свако Ћ претвара у Ч усмено већ то уредно ради и писмено, ратоборне девојчурке који су се тако најлакше уклопили у ово итекако мушко одељење, мамине и татине мазе, осетљиве дечаке и још осетљивије девојчице, неке који су упорно тражили пажњу својих другара и мислили да је добијају упоредо са понеком ћушком за коју верују да је нисам приметила...ихх има тога још пуноооо....свега се сећам и све памтим - са осмехом наравно...
Драга моја мала-велика децо, тек вас чекају борбе, искушења, одлуке, успеси и неуспеси. Сетите се понекад мојих речи да упорност побеђује, да верујете у себе више него у било кога другог, да напредујете полако али сигурно доказујући колико вредите, да немате идоле, већ јасне циљеве које ћете верујем сви испунити...
Ма тек смо почели да идемо овом ни мало лаком стазом која се зове школа, а коју ћете сви без изузетка носити у својим срцима заувек!