Немирци, већ неколико пута приређују ми лепа изненађења. Исцртају таблу срцима и љубавним порукама и онда стигне и групни загрљај велики таман колико је два пута 22 руке. И лепо је, топло око срца и пуна душа, посебно јер није ни крај школске године, ни Осми март, а ни било који "грлећи" празник. Али, шта је претходило оваквим изливима нежности...
​

После вишебројних опомена у вези са понашањем, несташлука по ходницима и у дворишту школе, решавања сукоба на часовима одељењског старешине, одрадили смо радионицу под називом "Теби само треба љубав". Дакле, пробасмо да решимо проблеме тако што загрљајем исправљамо све што је довело до свађе... Договорисмо се и да наш мали "експеримент" траје један дан... Па, да видимо резултате... Мало је рећи да резултати нису били сјајни, јер ако вам неко добаци ружну реч није лако загрлити га и рећи му да му је потребна љубав и пријатељство. Али, као и увек, моје паметнице умеју да примене научено на њима својствен начин. Решили су да ту тако потребну љубав дарују једни другима и свима који улазе у нашу учионицу. И тако је групни загрљај и излив нежности доживео и наш вероучитељ Никола, па и учитељица у више наврата. Лепо, је л да?
​А, ја, као и увек имам наду и верујем...
Надам се да ће у дечијим срцима бар негде у једном кутку остати та мала светла мисао да нема лоших људи, да свима фали само мало љубави и да због тог недостатка показују понекад ону своју лошу страну.

Међународни конкурс „У част учитељу“

Поштована,
Жири у саставу : Смиљка Патаки, Миодраг Лаништанин, Наталија Вуковић Вршка и Зоран Торђан Вас обавештавају да је ваша ученица Мина Стојановић освојила II место на фото конкурсу " Мој учитељ и ја ". Честитамо од срца.
 
ОШ „Вук Караџић“, ИО Моравац
Ученица четвртог разреда: Мина Стојановић
Ментор (учитељица): Данијела Стефановић
​

Заволела сам је као маму и више од тога. Њене руке и загрљај сваког дана су ме храбриле да будем још боља. Ова фотографија је мени најдража. Сликале смо се Ема, Ана и ја са нашом учитељицом и једна другарица из суседне школе са чијим смо се одељењем тога дана дружили. Памтићу тај дан и показивати слику својој деци желећи да и они имају баш овакву учитељицу као ја.
 

На овој слици је моја учитељица са мном. Нацртала сам је оног дана када смо на игралишту цртали чланове своје породице. Расплакала се уз осмех што сам одабрала баш њу као део моје породице. Тада је схватила колико је волим и колико ми много значи.

​                              У ЧАСТ УЧИТЕЉУ
 
     На самом почетку ове теме моје мисли ме вуку до старе добре изреке: „Од колевке па до гроба, нејлепше је ђачко доба!“ Али те лепоте не би било да није учитељице која нас води кроз тај период.
     Моја учитељица је дивна и лепа жена. Зна да ме усмери на прави пут. За мој успех ме увек похвали и даје ми вољу да још боље радим. Али и за нерад уме да ме искритикује и да ми укаже на то да ја могу много боље, што ме опет на неки начин натера да се потрудим и исправим своје грешке. Она толерише моје несташлуке и скрене ми пажњу на оно што није добро. Кад ми приђе и помилује ме по глави ја сам срећан. А понекад ме преплави и нека топлина и љубав, као да ми је мама. Она је јако креативна и никада ми није досадно на часу. Њена доброта ме подстиче на лепе ствари и поступке.
     Моја учитељица је најлепша и најбоља на свету. Никад је не бих мењао, кроз цело моје школовање. Али, то је само моја жеља. Већ следеће године у мој живот ће ући нови наставници са којима ћу наставити даље.               Своју учитељицу никада нећу заборавити и увек ће имати посебно место у мом срцу. Она је за мене јединствена и непоновљива.
 
      Давид Јанковић, ученик четвртог разреда
         
 
                              У ЧАСТ УЧИТЕЉУ
 
      Свако дете порасте и постане човек са знањем које је учитељица њему пренела, подарила, као што је и мојим другарима и мени.
   Моја учитељица се зове Данијела Стефановић. Она има смеђу кратку косу. Сваког дана у школи нам преноси знање кроз градиво. Одлично објашњава задатке и тешке лекције. Следеће године бићемо у петом разреду и неће нас учити, али  ја ћу долазити и посећивати је сваки пут када будем могла. Не знам да ли ћу моћи да јој се одужим за све што је за мене учинила, као и за моје другаре из одељења. А кад порастем желим да будем учитељица као она.
      Желим овако да јој се захвалим за нежност, бригу, за све обрисане сузе, осмехе којима ме је тешила и храбрила, загрљаје и топлину.
           Све учитељице су добре на свој начин, али је моја за мене најбоља на свету и заувек ће бити у мом срцу.
 
          Ивона Динић, ученица четвртог разреда
                                                                        
                              У ЧАСТ УЧИТЕЉУ
 
      У нашем одрастању и васпитавању учествује много људи. Поред родитеља, једна од најважнијих особа је свакако наша учитељица.
         Полазак у школу је за мене било нешто веома страно, а по мало и страшно. Када сам први пут угледао њене очи и њен осмех на лицу, поверовао сам да ће дружење са њом бити једно лепо путовање кроз игру, учење и поверење. Она нас је научила многим стварима, а пре свега да будемо добри и поштени људи. Њене руке су увек спремне да загрле, насмејане, а понекад и уплашене ђаке. Време са њом пролази веома брзо., јер нам је сваки дан у школи интересантан и испуњен креативним радом. Са њом учимо, певамо, пишемо, цртамо, са њом се највише радујемо и смејемо.
           У њену част пишем, говорим и живим ово четворогодишње дружење. Верујем да ће и она памтити нас и причати о нама, јер је то смисао и њеног учитељског живота.
                                      Мартин Петровић,
                                       ученик четвртог разреда
                                                                          
                                                                              
                        УЧИТЕЉИЦИ НА ДАР
​
             Овај састав поклањам мојој учитељици која има велико срце.
            Моја учитељица је много добра, лепа и увек насмејана. Одлично нас учи. Увек је задовољна оним што јој пружамо уз велико стрпљење. Увек нас развесели. Понекад се шали. Своје савете и доброту нам пружа. Са њеном упорношћу и постигнућима постали смо креативан и популаран разред. Сви јој се диве и поштују је због тога. Сваки дан је са њом забаван, леп и испуњен маштом. Нашим постигнућима се весели. Врло је емотивна особа. Она је наша друга мајка.
          Захвална сам јој на саветима које нам је дала. Са радошћу ћу је се увек сећати и носити у мислима и свом срцу.
                                        Јована Милошевић,                                                        ученица четвртог разреда
                                                                             

                       УЧИТЕЉИЦИ НА ДАР
 
         Бити учитељ је веома занимљива, лепа, али и тешка професија. Треба имати тону стрпљења, много доброте, одлучности, нежности и љубави према својим ђацима и свом послу.
   Моја учитељица зове се Данијела Стефановић. Она има тај дар да буде дивна  учитељица  коју сваки ђак треба да пожели. Ја се радујем сваком новом дану и одласку у школу, јер знам да ме она тамо чека, добра, насмејана и пуна дивних идеја. Због моје учитељице сам првог дана заволела школу. Она ме је научила да школа може да буде и забава и игра, а не само строго учење. Она нас учи на веома забаван и необичан начин и ми смо је сасвим прихватили као другу мајку. Учитељица се брине за нас и ми сви осећамо колико нас воли. Али, и наша љубав према њој није ништа мања. Сви знамо да је ово задња година коју ћемо провести заједно и већ осећамо велику тугу. Она ће увек бити у нашим срцима и са радошћу и осмехом ћемо увек помињати њено име.
        Моја учитељица је најбоља учитељица на свету. Ја је волим и поштујем и због ње имам велику жељу да се бавим послом којим се она бави и да будем учитељица каква је она.
Учитељице, хвала Вам на свему!
                                        Емилија Срећковић,
                                        ученица четвртог разреда
                                                                            
  ОШ „Вук Караџић“, ИО Моравац
 Ментор: учитељица, Данијела Стефановић