...има времена...

           Прошло је подне још пре сат времена, уморна, исцрпљена и нешто не баш расположена враћам се кући с посла. Звони ми телефон, у градском сам аутобусу, јављам се. Мама је...  Објашњавам да сам промрзла, уморна, гладна, да нећу моћи да свратим иако сам обећала неколико дана раније. Наравно, разуме ме: "Иди", каже "кући, одмори, видећемо се...има времена..." Завршавам разговор. И даље уморна и некако безвољна... У глави почиње комешање... има времена, нека...има времена...сузе навиру онако изненада и скоро без разлога... Устајем и прилазим вратима аутобуса с чврстом намером да изађем на следећој станици, ни сама баш не знајући зашто... Црвено светло, аутобус стаје, врата се преда мном отварају. Изненађена погледам у возача. Диван, драг, седи господин, увек љубазан, познајем га из виђења. Мали је град, скоро смо сви као род, мада се временом та некадашња позната варошка блискост све више губи. Погледа ме, насмеши се и каже: " Хоћеш овде да сиђеш? Ближе ти је." Ја разрогачила очи у чуду. "...и поздрави маму". Истрчим и кренем ка згради својих родитеља, замагљеног погледа, али дирнута поступком старог, а драгог  возача. 
         И кажем вам, нећу да објашњавам ништа. А сада ми је итекако јасно, јер нема времена...и неће га никада довољно ни бити. Сутра ћу опет бити у гужви, журићу да завршим неки други посао, да смањим неку обавезу још, да спремим ручак, напишем састав, помогнем, одрадим, довршим, завршим...а нема времена, и неће га ни бити... Живот је тако проклето кратак да обавезе буду на првом месту. Не тражите две исте чарапе, јер...нема времена... Уживајте у ономе што је битније.