Kако су истините речи искуства колегиница које имају дуг радни стаж, много дужи од вас самих. То могу да потврдим тек после више од 15 година рада са децом, у школи. А некада, док сам слушала коментар: "Прве генерације ђака ћеш само да "исквариш" лутајући наставним темама, програмом и часовима, не знајући да ли радиш како и колико треба, да ли им је јасно, колико су усвојили од тога што причаш и предајеш..." или то што је моја мајка имала обичај да каже: "Имала сам потребу да им отворим главе и "сипам" све што знам, сад и одмах и СВЕ!", звучало ми је неистинито, а сада већ са сигурношћу знам да је баш тако. Прве генерације нисам баш "искварила", али јесам лутала... Често сам се нервирала не знајући како то не могу да им нешто представим онако као што је у мојој глави, како то да не могу одмах истог момента да схвате и усвоје... Смешкам се сада тим својим првим учитељским корацима. Наравно, упоредо са послом којим сте испуњени стижу и породичне радости-деца. Посвећени сте фронтовима на обе стране, некад мало више једном, некад другом. Сада, ооо... сада је ипак другачије. Са радошћу и испуњењем које се види, задовољством које избија из мене, тврдим да ова деца виде тек мене праву, мене која се залаже и ствара, као и раније, али не сама... Све то само удруженим снагама са мојим малим ђацима. Онако како њима одговара, темпом који им је прихватљив, на начин који сами наметну и који њима највише годи. Без пожуривања, без нервозе, без љутње када се не може, али се ипак ради...
"Ако деца не могу да уче
онако како их ми подучавамо,
онда је наша одговорност
да их подучавамо
на начин на који могу да уче."
Са презентације програма Корак по Корак
онако како их ми подучавамо,
онда је наша одговорност
да их подучавамо
на начин на који могу да уче."
Са презентације програма Корак по Корак
Подмлађују, усрећују, испуњавају својим задовољним осмесима и искреним погледима. Понекад су ти погледи зачуђени, радознали у сваком случају, понекад и тужни... За све имати стрпљења, све протумачити, увек се наћи и испратити сваки успех и пораз...цена је обостране сатисфакције, обостраног проживљавања детињства и почетка школовања. Учитељ целог живота иде у школу и стално понавља... шта ће кад не зна :) па понови разред, више пута. Што више понавља, све је млађи, све бољи, све упорнији у настојању да постигне успех. То је лепота и непроцењива вредност нашег позива. Разумеће ме колеге који су проживели са децом свој радни век, да нема тих пара нити било каквог материјалног богатства које може да се упореди са дечијим oсмехом у ђачкој клупи.
Па, после овако искреног "отварања" пред целим аудиторијумом, могу и озбиљно да се запитам - Куда то иде наше данашње школство? Док тај мали и вредни учитељ ради свој посао најбоље што уме и зна (наравно, наравно има и оних других који се баш и не залажу толико...) намећу му се некаква правила, нови системи и нови оквири у којима треба и мора да се креће, потпуно је незаштићен... Мало је учитеља који својим искуством учествују у прављењу програма, планова, па и нацрта система образовања, на највишем нивоу. Не зато јер не желе да учествују, већ зато јер их нико не пита...
Па, после овако искреног "отварања" пред целим аудиторијумом, могу и озбиљно да се запитам - Куда то иде наше данашње школство? Док тај мали и вредни учитељ ради свој посао најбоље што уме и зна (наравно, наравно има и оних других који се баш и не залажу толико...) намећу му се некаква правила, нови системи и нови оквири у којима треба и мора да се креће, потпуно је незаштићен... Мало је учитеља који својим искуством учествују у прављењу програма, планова, па и нацрта система образовања, на највишем нивоу. Не зато јер не желе да учествују, већ зато јер их нико не пита...
Плакат преузет са сајта http://nadarenadeca.com/.
RSS Feed
