Уххххх, како да кренем...
Појавила се моја звездица, најављена мојом причом, обасјала нас својим песмама, испунила наша срца топлином и отишла, као дивно привиђење...
.................................
Најлепше је кад имате пријатеље који вас разумеју, подржавају, ту су за вас...па кад још нешто урадите заједничким снагама иххх, радости!
Хуманитарна акција, за помоћ трогодишњем болесном дечаку, а учесници људи отвореног срца... И ту и Она и ја.
Моја Маја све осмислила и организовала као прави маестро! Деца-песници, глумци, градски дечији хор, дечији песници нашег града, родитељи, учитељи и сви остали људи који имају велико срце... Емоције на сваком кораку испуњавале су душе.
И као што рече моја учитељица: "Ситницама се радују велики људи, а они који не умеју да се томе обрадују,
су сами ситни!" А онда прича о колибрију који је у кљуну носећи воду гасио шумски пожар... Подсећање на њен говор, на речи пуне топлине, нагласак, изражајност у изговору...а све кроз њене дивне дечије песме. Целу збирку посветила је нама, својим ђацима. Насловљена је, а како другачије него:
УЧИТЕЉИЦА ЗАУВЕК.
А захвалила се и на песнички начин:
ХВАЛА
Нисам имала права
да вас кријем.
Били сте лепши и бољи
но што сам казала,
хвала вам, децо,
што сам вас имала.
З.Ж.
Дивно, предивно...Не, немам речи да опишем осећаје који су ме преплавили када је изговорила нежно после моје приче као најаве: "Овако могу да осећају и пишу само велики људи! Хвала тим великим људима, хвала мојој ученици Данијели..."
Можда и највеће изненађење за мене била је моја школска другарица која је присуствовала овој вечери отвореног срца и плакала у трећем реду, а да је ја, сва узбуђена нисам ни приметила. На изласку из сале, док сам цупкала са цвећем у рукама и причом исписаном мојом руком, осећајући се поново као основац, очекујући Њу да изађе, пришла је моја Слађана и загрлила ме изненада. "Хвала ти за ове дивне речи о нашој учитељици! Расплакала сам се, а син ме питао да ли је то моја учитељица...Кроз осмех и сузе сам одговорила да јесте..."
Па, то значи да си је препознала кроз моју причу! Тек сада сам осетила олакшање и задовољство...
У тренутку док сам грлила своју учитељицу и док смо размењивале речи дрхтавим гласом, пажљиво биране са обе стране, схватила сам колико њој самој све ово значи, још много много више него што сам замишљала...А тек моменат када је поред књига спремљених и потписаних за мене имала уредно спакован папир да јој се потпишем за успомену на овај дан, и када сам јој ја пружила коверат са мојом руком написаном, а не одштампаном причом...открио је колико смо обе размишљале о овом сусрету...
Појавила се моја звездица, најављена мојом причом, обасјала нас својим песмама, испунила наша срца топлином и отишла, као дивно привиђење...
.................................
Најлепше је кад имате пријатеље који вас разумеју, подржавају, ту су за вас...па кад још нешто урадите заједничким снагама иххх, радости!
Хуманитарна акција, за помоћ трогодишњем болесном дечаку, а учесници људи отвореног срца... И ту и Она и ја.
Моја Маја све осмислила и организовала као прави маестро! Деца-песници, глумци, градски дечији хор, дечији песници нашег града, родитељи, учитељи и сви остали људи који имају велико срце... Емоције на сваком кораку испуњавале су душе.
И као што рече моја учитељица: "Ситницама се радују велики људи, а они који не умеју да се томе обрадују,
су сами ситни!" А онда прича о колибрију који је у кљуну носећи воду гасио шумски пожар... Подсећање на њен говор, на речи пуне топлине, нагласак, изражајност у изговору...а све кроз њене дивне дечије песме. Целу збирку посветила је нама, својим ђацима. Насловљена је, а како другачије него:
УЧИТЕЉИЦА ЗАУВЕК.
А захвалила се и на песнички начин:
ХВАЛА
Нисам имала права
да вас кријем.
Били сте лепши и бољи
но што сам казала,
хвала вам, децо,
што сам вас имала.
З.Ж.
Дивно, предивно...Не, немам речи да опишем осећаје који су ме преплавили када је изговорила нежно после моје приче као најаве: "Овако могу да осећају и пишу само велики људи! Хвала тим великим људима, хвала мојој ученици Данијели..."
Можда и највеће изненађење за мене била је моја школска другарица која је присуствовала овој вечери отвореног срца и плакала у трећем реду, а да је ја, сва узбуђена нисам ни приметила. На изласку из сале, док сам цупкала са цвећем у рукама и причом исписаном мојом руком, осећајући се поново као основац, очекујући Њу да изађе, пришла је моја Слађана и загрлила ме изненада. "Хвала ти за ове дивне речи о нашој учитељици! Расплакала сам се, а син ме питао да ли је то моја учитељица...Кроз осмех и сузе сам одговорила да јесте..."
Па, то значи да си је препознала кроз моју причу! Тек сада сам осетила олакшање и задовољство...
У тренутку док сам грлила своју учитељицу и док смо размењивале речи дрхтавим гласом, пажљиво биране са обе стране, схватила сам колико њој самој све ово значи, још много много више него што сам замишљала...А тек моменат када је поред књига спремљених и потписаних за мене имала уредно спакован папир да јој се потпишем за успомену на овај дан, и када сам јој ја пружила коверат са мојом руком написаном, а не одштампаном причом...открио је колико смо обе размишљале о овом сусрету...
RSS Feed
