Сунце је нежно златило исток када смо кренули. Јутарња свежина је опијала. Дан је обећавао врућину, али се из градске вреве и оморине наслућивала скривена лепота и свежина дивљине, нетакнуте, смирене. Зелена бајка почела је кривином коју је оивичио мали камени мост са напуклом дрвеном оградом, преко ситне и скоро усахле Љуте реке.
Бумбари, инсекти који лете, јер не знају да по физичким прорачунима због своје тежине и брзине кретања крила то не могу, сретали су нас на путу. Кривина за кривином, узан прашњав друм, оклопљен шумом, високим витким стаблима до у небо. Невероватно миришљава хладовина водила је у планину. Села мала, скоро пуста, ређала су се и мењала са зеленим морем младог жита. Прва Кутина, Тасковићи, Гаџин Хан...Нетакнути праменови природе несташно су извиривали између слабо насељених места, као дечачка коса после безбрижног спавања. Марина Кутина, чудан назив, а људи мирни, радни, вредни. Од раног јутра на пољима косе, а жене окрећу сено. Сунце већ решило да ожеже по ливадама и вредним сељачким лицима. Тишина, мирис свеже траве, мокре земље поред пута, води у рај. Доњи Душник...мало је живље, на улицама дечји жагор, распуст је-уживају у игри. Распустили се и врапци на огранцима шума. Опијени гледамо лепоту природе и завичаја драгих нам људи. Кроз смарагдни тунел испреплетаног грања кривине које воде у непрегледну дивљу планину. Пењемо се, у ушима зуји, расте одушевљење са сваким пређеним километром. Гаре пред нама. Село најлепше од свих, сакривено као драгуљ испод саме Суве планине. Мами својим разиграним пупољцима, миришљавим љубичастим јоргованом. Сељаци добродушни са косама о рамену и острилом око паса отпоздрављају ретке госте. Нахерени кућерци са малим двокрилним прозорима поређани поред пута. Стари амбари од дасака, полупразни чекају нови род. Штале од блата и дрвене грађе, а зову их племње. Углавном су пусте. Понегде само чује се мекет коза. Из дворишта пуца поглед на беличасте врхове Бабичке планине. Сува планина гордо поздравља својим плавим рукама са врхова.
И тако, гледамо замишљени у непрегледно море скоро недирнуте природе. Оно што избија из сваког листа, траве, цвета, не може се описати речима. То се осети и носи дубоко у души као дашак неког прадавног времена које нисте проживели, а осећате га свим својим чулима...
Бумбари, инсекти који лете, јер не знају да по физичким прорачунима због своје тежине и брзине кретања крила то не могу, сретали су нас на путу. Кривина за кривином, узан прашњав друм, оклопљен шумом, високим витким стаблима до у небо. Невероватно миришљава хладовина водила је у планину. Села мала, скоро пуста, ређала су се и мењала са зеленим морем младог жита. Прва Кутина, Тасковићи, Гаџин Хан...Нетакнути праменови природе несташно су извиривали између слабо насељених места, као дечачка коса после безбрижног спавања. Марина Кутина, чудан назив, а људи мирни, радни, вредни. Од раног јутра на пољима косе, а жене окрећу сено. Сунце већ решило да ожеже по ливадама и вредним сељачким лицима. Тишина, мирис свеже траве, мокре земље поред пута, води у рај. Доњи Душник...мало је живље, на улицама дечји жагор, распуст је-уживају у игри. Распустили се и врапци на огранцима шума. Опијени гледамо лепоту природе и завичаја драгих нам људи. Кроз смарагдни тунел испреплетаног грања кривине које воде у непрегледну дивљу планину. Пењемо се, у ушима зуји, расте одушевљење са сваким пређеним километром. Гаре пред нама. Село најлепше од свих, сакривено као драгуљ испод саме Суве планине. Мами својим разиграним пупољцима, миришљавим љубичастим јоргованом. Сељаци добродушни са косама о рамену и острилом око паса отпоздрављају ретке госте. Нахерени кућерци са малим двокрилним прозорима поређани поред пута. Стари амбари од дасака, полупразни чекају нови род. Штале од блата и дрвене грађе, а зову их племње. Углавном су пусте. Понегде само чује се мекет коза. Из дворишта пуца поглед на беличасте врхове Бабичке планине. Сува планина гордо поздравља својим плавим рукама са врхова.
И тако, гледамо замишљени у непрегледно море скоро недирнуте природе. Оно што избија из сваког листа, траве, цвета, не може се описати речима. То се осети и носи дубоко у души као дашак неког прадавног времена које нисте проживели, а осећате га свим својим чулима...
RSS Feed
