И ТО ЈЕ ЉУБАВ, НЕГО ШТА... :)

          Опет ћу мало да приватизујем овај наш блогић децо, али са најбољом намером, верујте...
           Пре неких годину дана шетајући сa сином, пронађосмо псића, уплашеног, усамљеног, сакривеног испод неког старог аутомобила паркираног пре милион година уз пешачку стазу... И тако крену бајка. Јесте, мала, лепа бајка :) 
            Донели смо га кући на сву радост нашу, а посебно псећу... Било је сво дебељушкасто,  вунено,  једном речју "дундасто", па такво смешно име и доби... Дунда. У питању је била женкица непознате нам сорте тзв доџ :) Расла је, играла се с децом, а и ја сам јој доста пажње посвећивала. А како и не бих, сама је призивала игру, мажење, љубав... А љубав је била јако обострана! После свега неколико месеци наша мезимица је полако постајала дебела надолазећа мама. О, радости! Донела је на свет пет предивних исто тако пажње вредних мезимаца! Сви различити.

            Пазила их је као и свака брижна мама, врло одано и нежно. Сви смо били задовољни до тренутка кад смо ипак морали да се растанемо од већине подмлатка, а да оставимо само једно за нас. Е, ту почиње драма... Између осталог, на кућном савету, изгласано је да оде и наша драга Дунда, јер чувати на сваких пар месеци толики подмладак поред свих других обавеза, посла, школе, није баш могуће. Нисам ни слутила како ће то утицати на њу. Одведена је и дата у неко село неких 6,7 км од куће где је живела. Вратила се после само неколико дана.... Покуњена, а верна... Јесмо били збуњени, али сам се ја смешкала, јер оданост је стварно веома вредна особина. Знајући да смо и деца и ја заволели то мало жуто псето, одвели су га од куће по други пут док смо били на одмору. Наравно да нам није било свеједно. Туговали смо за њом, а како се испоставило она за нама још више. Овога пута била је удаљена од куће скоро три пута више . Прихватили су је добри људи, чували је и пазили, па смо чак и вести о њој добијали повремено. И тако је прошло скоро три месеца....а онда опет... Побегла је и нашла пут до своје куће. :) То је већ заиста био подвиг за малу дундасту девојку са предиспозицијама ни приближним ловачком керу који увек зна да нађе пут до куће. Е, сад је већ било неизбежно да се вратимо нашој љубави. Иако врло опрезна, плашљива и сетна, долазила би на сваки мој позив, узимала храну, а затим је остављала трчећи за мном, да измоли бар један додир, који јој је очигледно значио много више. 
       Сваки мој корак по дворишту испрати обавезно. Ту је, прати нас најмање до раскрснице, где год да кренемо. Још увек је код нас. :)
    У пролазу, док пишем ове редове и објављујем оду псеће љубави, син ми добаци да ми је састав за тројку, а ја се насмејах: 
" Није битно, њена љубав је за петицу!"  :)