Данас сам срела своју учитељицу...
Диван осећај кад ме загрлила...
Одједном су обема нагрнуле давне успомене. Она, почетник у учитељском послу...а ја, добила трећу учитељицу по реду. Мислила сам биће као и све остале...али није... :)
Била је и остала посебна! Невероватно стрпљива, посвећена, тиха, сталожена...ниска растом, многи би рекли малена, а у ствари велика у сваком погледу, тако невероватна сва!
Сваку реч сам упијала гледајући је нетремице у очи. Понекад ме чак и грдила што претерујем са читањем (то су такође радили и моји родитељи, тачније-мајка), нисам се одвајала од књиге...ех...имала је само позитиван утицај и на ту моју пасију... а грдњу нисам схватала озбиљно... :)
Уз њу смо научили шта су то иновације у настави (додуше тада нисмо знали, а сад знам да се то тако стручно зове) и да за нас не треба да постоји само табла и креда. Учили смо у школском дворишту, у шетњи, по групама кући...користили тада невероватну музичку таблу, свирали на разноразним инструментима које смо узимали из музичког кабинета (до тада незамисливо за учитеље)... Еххх, било нам је лепо... Заволели смо ту ситну жену целим својим срцем...
Од петог разреда радовала се заједно са мном свим мојим успесима на такмичењима, наградама у школи и ван ње...све је знала, одувек и увек.
Била је пресрећна када је чула да сам кренула њеним стопама, (мада ми је то и породично у генима, али није баш било у мом животном плану)...охрабривала ме, учествовала у мојим успесима, дипломама...а затим и у запослењу, оснивању породице, рађању... Ма, ево и сада се чудим како је све успевала да испрати, не само о мени...Увек је некако била ту, поред нас, поред мене...
У међувремену је објавила неколико збирки поезије, имала диван породични живот...отишла у пензију, а онда остала сама...
Невероватно како ме целог живота прати њена порука коју је записала у мој споменар на крају четвртог разреда: "Упорност побеђује!" Кад год сам посустајала или се повлачила пред неприликама које су ме сусретале, сетила бих се њених речи...па тако и дан данас...са својом децом и кући и у школи, сваку препреку превазилазимо упорношћу, истрајношћу, вером... Кад они посустану ту сам да им помогнем, а верујте, често и они мене сами гурају напред!
У време када сам ја била ђак није било тако присног односа учитеља и ученика као данас, нити смо ми били толико слободни као данашња деца. Али ето, она је налазила начин да нам буде блиска и присна, једноставно НАША.
Верујем (птичице ми већ шапућу) да ће и ово моје писаније стићи до ње, па зато желим да јој поручим још нешто:
Драга моја учитељице, најдража, оставили сте јасан и дубок траг у моме срцу и мојим мислима. Заувек сте на тим позицијама заузели своје почасно место. Ако Вам до сада нисам јасно и гласно рекла то, ево сада користим прилику - ХВАЛА ВАМ! ХВАЛА ВАМ ЗА СВЕ!
Надам се да ће у мени бар део мојих ђака видети и пронаћи оно што сам ја нашла кроз Вас и Вашу љубав!
Диван осећај кад ме загрлила...
Одједном су обема нагрнуле давне успомене. Она, почетник у учитељском послу...а ја, добила трећу учитељицу по реду. Мислила сам биће као и све остале...али није... :)
Била је и остала посебна! Невероватно стрпљива, посвећена, тиха, сталожена...ниска растом, многи би рекли малена, а у ствари велика у сваком погледу, тако невероватна сва!
Сваку реч сам упијала гледајући је нетремице у очи. Понекад ме чак и грдила што претерујем са читањем (то су такође радили и моји родитељи, тачније-мајка), нисам се одвајала од књиге...ех...имала је само позитиван утицај и на ту моју пасију... а грдњу нисам схватала озбиљно... :)
Уз њу смо научили шта су то иновације у настави (додуше тада нисмо знали, а сад знам да се то тако стручно зове) и да за нас не треба да постоји само табла и креда. Учили смо у школском дворишту, у шетњи, по групама кући...користили тада невероватну музичку таблу, свирали на разноразним инструментима које смо узимали из музичког кабинета (до тада незамисливо за учитеље)... Еххх, било нам је лепо... Заволели смо ту ситну жену целим својим срцем...
Од петог разреда радовала се заједно са мном свим мојим успесима на такмичењима, наградама у школи и ван ње...све је знала, одувек и увек.
Била је пресрећна када је чула да сам кренула њеним стопама, (мада ми је то и породично у генима, али није баш било у мом животном плану)...охрабривала ме, учествовала у мојим успесима, дипломама...а затим и у запослењу, оснивању породице, рађању... Ма, ево и сада се чудим како је све успевала да испрати, не само о мени...Увек је некако била ту, поред нас, поред мене...
У међувремену је објавила неколико збирки поезије, имала диван породични живот...отишла у пензију, а онда остала сама...
Невероватно како ме целог живота прати њена порука коју је записала у мој споменар на крају четвртог разреда: "Упорност побеђује!" Кад год сам посустајала или се повлачила пред неприликама које су ме сусретале, сетила бих се њених речи...па тако и дан данас...са својом децом и кући и у школи, сваку препреку превазилазимо упорношћу, истрајношћу, вером... Кад они посустану ту сам да им помогнем, а верујте, често и они мене сами гурају напред!
У време када сам ја била ђак није било тако присног односа учитеља и ученика као данас, нити смо ми били толико слободни као данашња деца. Али ето, она је налазила начин да нам буде блиска и присна, једноставно НАША.
Верујем (птичице ми већ шапућу) да ће и ово моје писаније стићи до ње, па зато желим да јој поручим још нешто:
Драга моја учитељице, најдража, оставили сте јасан и дубок траг у моме срцу и мојим мислима. Заувек сте на тим позицијама заузели своје почасно место. Ако Вам до сада нисам јасно и гласно рекла то, ево сада користим прилику - ХВАЛА ВАМ! ХВАЛА ВАМ ЗА СВЕ!
Надам се да ће у мени бар део мојих ђака видети и пронаћи оно што сам ја нашла кроз Вас и Вашу љубав!
RSS Feed
