Живео тако један фудбалер који је био најбољи у спорту којим се бавио. Знао је све могуће трикове са лоптом, а неки кажу и да је та његова лопта била чаробна.
Пролазиле су године. Фудбалер је остарео и оставио фудбал иза себе. Хтео је да своју лопту да неком детету које је у нечему што воли било најбоље. Пошао је на пут по свету.
На том путу први континент који је посетио била је Африка, земља са мноштвом деце. Ушао је у једну школу и понудио своју лопту. Ниједно дете није желело да је узме, јер већина није ни знала шта је то што је фудбалер држао у рукама.
Пут га је повео даље, до Јапана, Земље Излазећег Сунца. У једној школи мали Јапанци учили су да испеку најбоље јапанске колачиће. Нико од њих није хтео лопту јер су фудбал играли на телефонима и компјутерима.
Затим је пошао до Русије. У једној прелепој школи пуној дечице опет никога није занимала ствар као што је лопта. Деца су желела да постану војници, а не фудбалери, јер су њихови очеви били управо војници.
Када је стигао до Србије, мале лепе земље у срцу Балканског полуострва, привукла му је пажњу сеоска школа са лепим травнатим тереном испред. Био је велики одмор и дечаци су играли фудбал, а девојчице су брале цвеће. Тада је угледао девојчицу која је са другарима играла фудбал уместо да са девојчицама бере цвеће. Помислио је како је она најбољи фудбалер кога је до сада сусрео и сигурно може да буде још боља. Он је пружио девојчици лопту, а девојчица ју је шутнула и постигла гол. Тако је свој тим довела до победе. Фудбалер је био пресрећан јер је пронашао некога ко је најбољи и ко ће тек постизати успехе, па можда надмашити и њега.
Ако нешто заиста волимо, треба тиме да се бавимо свим срцем и у успех не треба да сумњамо!
Милош Миленковић, IV4, Моравац
Пролазиле су године. Фудбалер је остарео и оставио фудбал иза себе. Хтео је да своју лопту да неком детету које је у нечему што воли било најбоље. Пошао је на пут по свету.
На том путу први континент који је посетио била је Африка, земља са мноштвом деце. Ушао је у једну школу и понудио своју лопту. Ниједно дете није желело да је узме, јер већина није ни знала шта је то што је фудбалер држао у рукама.
Пут га је повео даље, до Јапана, Земље Излазећег Сунца. У једној школи мали Јапанци учили су да испеку најбоље јапанске колачиће. Нико од њих није хтео лопту јер су фудбал играли на телефонима и компјутерима.
Затим је пошао до Русије. У једној прелепој школи пуној дечице опет никога није занимала ствар као што је лопта. Деца су желела да постану војници, а не фудбалери, јер су њихови очеви били управо војници.
Када је стигао до Србије, мале лепе земље у срцу Балканског полуострва, привукла му је пажњу сеоска школа са лепим травнатим тереном испред. Био је велики одмор и дечаци су играли фудбал, а девојчице су брале цвеће. Тада је угледао девојчицу која је са другарима играла фудбал уместо да са девојчицама бере цвеће. Помислио је како је она најбољи фудбалер кога је до сада сусрео и сигурно може да буде још боља. Он је пружио девојчици лопту, а девојчица ју је шутнула и постигла гол. Тако је свој тим довела до победе. Фудбалер је био пресрећан јер је пронашао некога ко је најбољи и ко ће тек постизати успехе, па можда надмашити и њега.
Ако нешто заиста волимо, треба тиме да се бавимо свим срцем и у успех не треба да сумњамо!
Милош Миленковић, IV4, Моравац
RSS Feed
