У моје време...
Ооооо, како сам била сигурна да никада нећу изговорити ове речи неком млађем од себе. Тако су ми парале уши кад сам била дете, па девојчурак, па девојка... Али, дође то време које, на жалост, ја не разумем, као што моје време нису разумели моји "маторци"...
Вратих се са родитељског састанка сва у чуду, тужна и збуњена... Да, све су петице у књижици, али и доста тога остаде у ваздуху што нисам никако могла да разумем. Разредна само што није заплакала на крају састанка. Већ дуже време покушава да од тог јако "несташног" одељења направи уједињену групу која ће схватити шта је другарство, шта је помоћ, разумевање, дружење пре свега. Изгледа, узалуд...
И сад, није проблем да се све сведе на то како је у друштву расуло, како су деца збуњена, многа и подржавана од родитеља и онда кад нису у праву, или тотално занемарена, па се сама старају о себи како стигну, док родитељи јуре за послом, обавезама, да обезбеде најосновније за живот...Како другачије објаснити толику агресивност, завист, бес... како објаснити смех кад неко од другова добије слабу оцену, ироничне надимке, ни мало налик на оне наше некадашње, које смо прихватали са осмехом...
Ко греши? Где грешимо? Какве то људе правимо од своје деце?...
Зашто родитељске састанке посећују само родитељи који немају проблема са децом? Где су остали? Шта им је то прече од рођене деце?
...А ми смо се играли, умели да чувамо тајне, да преписујемо на часовима не правећи разлику коме даље иде папирић са решењем, да сви заједно побегнемо са часа без изузетка и сви сносимо последице због тога, наравно...подједнако, умели смо и да "гинемо" једни за друге, да навијамо, да помогнемо онима који нису могли или имали...али не тако да то буде са висине, саркастично, надмено...не, не, не...где се то изгубило у овом лудом XXI веку??? Ко је крив што нам деца немају најбољег друга до краја осмогодишњег школовања? А ако и имају, не могу да се ослоне на то другарство увек и у свакој ситуацији... Зашто?...
Имате ли времена да се осврнете око себе и погледате нашу децу? Имамо ли времена да их научимо ономе са чим смо се ми родили?
.....................................................................................................
Ооооо, како сам била сигурна да никада нећу изговорити ове речи неком млађем од себе. Тако су ми парале уши кад сам била дете, па девојчурак, па девојка... Али, дође то време које, на жалост, ја не разумем, као што моје време нису разумели моји "маторци"...
Вратих се са родитељског састанка сва у чуду, тужна и збуњена... Да, све су петице у књижици, али и доста тога остаде у ваздуху што нисам никако могла да разумем. Разредна само што није заплакала на крају састанка. Већ дуже време покушава да од тог јако "несташног" одељења направи уједињену групу која ће схватити шта је другарство, шта је помоћ, разумевање, дружење пре свега. Изгледа, узалуд...
И сад, није проблем да се све сведе на то како је у друштву расуло, како су деца збуњена, многа и подржавана од родитеља и онда кад нису у праву, или тотално занемарена, па се сама старају о себи како стигну, док родитељи јуре за послом, обавезама, да обезбеде најосновније за живот...Како другачије објаснити толику агресивност, завист, бес... како објаснити смех кад неко од другова добије слабу оцену, ироничне надимке, ни мало налик на оне наше некадашње, које смо прихватали са осмехом...
Ко греши? Где грешимо? Какве то људе правимо од своје деце?...
Зашто родитељске састанке посећују само родитељи који немају проблема са децом? Где су остали? Шта им је то прече од рођене деце?
...А ми смо се играли, умели да чувамо тајне, да преписујемо на часовима не правећи разлику коме даље иде папирић са решењем, да сви заједно побегнемо са часа без изузетка и сви сносимо последице због тога, наравно...подједнако, умели смо и да "гинемо" једни за друге, да навијамо, да помогнемо онима који нису могли или имали...али не тако да то буде са висине, саркастично, надмено...не, не, не...где се то изгубило у овом лудом XXI веку??? Ко је крив што нам деца немају најбољег друга до краја осмогодишњег школовања? А ако и имају, не могу да се ослоне на то другарство увек и у свакој ситуацији... Зашто?...
Имате ли времена да се осврнете око себе и погледате нашу децу? Имамо ли времена да их научимо ономе са чим смо се ми родили?
.....................................................................................................
RSS Feed
