Тип У и тип С
Понашање типа С покрећу више спољашње жеље него унутрашње. Такве људе мање занима задовољство које пружа одређена активност, а више спољашње награде до којих та активност води.
Понашање типа У покрећу више унутрашње жеље него спољашње. Такве људе мање занимају спољашње награде до којих нека активност води, а више задовољство које та активност пружа.
Чињенице о типу У
1. Тип У се ствара, а не рађа. Свако типа С може да постане тип У.
2. Тип У готово увек има бољи учинак од типа С на дуже стазе. Људи који су изнутра мотивисани обично постижу више од оних који траже награду.
3. Тип У не презире новац нити признање. Али, за разлику од типа С, они му нису сами по себи циљ.
4. Понашање типа У обновљив је извор. Представите себи понашање типа С као угаљ, а понашање типа У као сунце.
5. Понашање типа У доводи до физичког и психичког благостања. Људи оријентисани ка аутономији и унутрашњој мотивацији имају веће самопоштовање, боље међуљудске односе, и уопште веће багостање од оних који су споља мотивисани.
Сва су деца у почетку радознала и самоусмерена и тип У. Међутим, многа од њих постану неангажована, покорна и тип С. Шта се то збива? Можда је проблем у нама – у одраслима који водимо школе и породице.
Нажалост, као и у пословању, постоји раскорак између оног што наука зна и онога што школе раде. Наука зна ово:
Ако предшколском детету обећате лепу диплому ако вам нацрта неки цртеж, оно ће вам га врло вероватно нацртати – само што ће онда сасвим изгубити интерес за цртање. Међутим, упркос овим доказима – и мада светска економија захтева нерутинске, креативне и концептуалне способности – превише школа следи погрешан правац. Стављају још јачи нагласак на рутину, на праве одговоре и стандардизацију. И извлаче пун вагон „ако–онда“ награда – пице за прочитане књиге, ајподове за долажење на часове, новац за добре оцене на тестовима. Митом наводимо ученике на покорност уместо да их изазовом наведемо на ангажман.
Понашање типа С покрећу више спољашње жеље него унутрашње. Такве људе мање занима задовољство које пружа одређена активност, а више спољашње награде до којих та активност води.
Понашање типа У покрећу више унутрашње жеље него спољашње. Такве људе мање занимају спољашње награде до којих нека активност води, а више задовољство које та активност пружа.
Чињенице о типу У
1. Тип У се ствара, а не рађа. Свако типа С може да постане тип У.
2. Тип У готово увек има бољи учинак од типа С на дуже стазе. Људи који су изнутра мотивисани обично постижу више од оних који траже награду.
3. Тип У не презире новац нити признање. Али, за разлику од типа С, они му нису сами по себи циљ.
4. Понашање типа У обновљив је извор. Представите себи понашање типа С као угаљ, а понашање типа У као сунце.
5. Понашање типа У доводи до физичког и психичког благостања. Људи оријентисани ка аутономији и унутрашњој мотивацији имају веће самопоштовање, боље међуљудске односе, и уопште веће багостање од оних који су споља мотивисани.
Сва су деца у почетку радознала и самоусмерена и тип У. Међутим, многа од њих постану неангажована, покорна и тип С. Шта се то збива? Можда је проблем у нама – у одраслима који водимо школе и породице.
Нажалост, као и у пословању, постоји раскорак између оног што наука зна и онога што школе раде. Наука зна ово:
Ако предшколском детету обећате лепу диплому ако вам нацрта неки цртеж, оно ће вам га врло вероватно нацртати – само што ће онда сасвим изгубити интерес за цртање. Међутим, упркос овим доказима – и мада светска економија захтева нерутинске, креативне и концептуалне способности – превише школа следи погрешан правац. Стављају још јачи нагласак на рутину, на праве одговоре и стандардизацију. И извлаче пун вагон „ако–онда“ награда – пице за прочитане књиге, ајподове за долажење на часове, новац за добре оцене на тестовима. Митом наводимо ученике на покорност уместо да их изазовом наведемо на ангажман.
- Можемо ми то боље. И морамо. Ако желимо да узгајамо децу типа У, и у школи и код куће, морамо да их усмеримо ка аутономији, усавршавању и сврсисходности. Ево ОСАМ начина да се отиснете на тај пут.
ПРИМЕНИТЕ ТРОДЕЛНИ ТЕСТ ТИПА У НА ДОМАЋЕ ЗАДАТКЕ
Да ли сви они силни домаћи задаци заиста помажу деци да науче нешто? Или им само одузимају слободно време да би се изазвао лажни утисак строгоће?
Учитељи, пре него што задате деци још један задатак који изискује време, спроведите на њему тест типа У тако што ћете себи поставити следећа три питања:
- Да ли је деци омогућено да самостално одреде кад ће и како урадити овај задатак?
- Да ли их овај домаћи подстиче на усавршавање тиме што им је задат нов, занимљив задатак (а не нешто што је већ обрађено на часу, само мало измењено)?
- Да ли моји ученици разумеју шта је сврха овог задатка? То јест, увиђају ли да ће, обављањем те додатне активности код куће, дати свој допринос ширем подухвату у који је укључен цео разред?
Ако је одговор на било које од ова три питања одричан, можете ли да преобликујете задатак?
А да ли ви, родитељи, с времена на време погледате домаће задатке да видите подстичу ли они код деце повиновање или залагање? Немојте да нам деца траће време на бесмислене вежбе.
Уз мало промишљања и труда домаћи задаци могли би да се претворе у учење код куће.
УСТАНОВИТЕ ЕКСПРЕСНИ ДАН
Издвојите цео један школски дан (или дан породичног одмора) и реците деци да смисле неки проблем који треба решити или пројекат на коме ће се радити. Уз то, помозите им да прикупе информације, алат и други прибор који би им могао затребати. А онда нек навале. Сутрадан ујутру затражите од њих резултате – да испричају одељењу или породици шта су открили и искусили.
То вам дође као својеврсно такмичење, само што деца сама осмишљавају на чему ће радити, а награда на крају јесте прилика да поделе са свима оно што су направили или што су за то време научили.
ПРОБАЈТЕ КАРТИЦЕ „УРАДИ САМ“
Превише ђака прелази преко школског прага са само једном мишљу у глави – да добију добре оцене. А пречесто је најбржи начин да се то постигне тај да се прати школски програм, да се избегавају ризици и да се професорима дају одговори које желе да чују и онако како то од ђака захтевају. Добре оцене постају награда за повиновање – али немају баш много везе са стицањем знања. Они ђаци пак који не добијају задовољавајуће оцене често сматрају да су подбацили и дижу руке од учења.
Приступ типа У је другачији.
Извештаји о оценама* нису потенцијална награда, већ начин да се ђацима пружи користан увид у то како напредују. А ученици типа У схватају да ће најбоље пратити свој напредак тако што ће оцењивати сами себе.
Из тог разлога експериментишите са картицама „уради сам“. На почетку полугодишта тражите од ученика да забележе који су им најважнији циљеви учења. А онда им на крају полугодишта затражите да напишу сопствени извештај о успеху уз кратак приказ, пасус-два, напретка који су остварили. У чему су постигли успех? Где су подбацили? Шта још морају да науче? Кад ђаци напишу сопствене извештаје, покажите им извештаје професора, па нека се кроз поређење тих извештаја поведе разговор о томе како напредују на свом путу ка усавршавању. Можда чак можете да позовете ђаке на родитељски састанак.
ДАЈТЕ ДЕТЕТУ И ЏЕПАРАЦ
И ЗАДУЖЕЊА –
АЛИ НЕМОЈТЕ ИХ КОМБИНОВАТИ
Ево зашто је џепарац добар за децу: Кад се детету да нешто новца и кад само одлучује како ће га потрошити или уштедети, даје му се и одређен степен аутономије, а и учи се да одговорно поступа с новцем.
Ево зашто су кућна задужења добра за децу: Задужења показују деци да породица почива на темељу заједничких обавеза и да чланови породице морају међусобно да се помажу.
Ево зашто комбиновање џепарца и задужења није добро за децу: Кад повежу новац са извршењем неког задатка, родитељи претворе џепарац у „ако–онда“ награду. Тиме се детету шаље јасна и очито погрешна порука: уколико му се за то не плати, ниједно дете које држи до себе неће својевољно поставити сто, избацити ђубре или наместити кревет. Тиме се морална и породична обавеза претвара у обичну трговину – јер се дете учи да је новац једини разлог из којег би се неки не баш пожељан кућни посао обавио за породицу. Ово је пример како се комбиновањем две добре ствари постиже мање, а не више.
Стога раздвојите џепарац од задужења и можда ће вам деца ипак избацити ђубре. А што је још боље, научиће разлику између моралне обавезе и исплате.
УПУЋУЈТЕ ПОХВАЛЕ…
АЛИ НА ПРАВИ НАЧИН
Упућена како ваља, похвала је важан начин да се детету пружи повратна информација и подстицај. Али ако се пружи погрешно, и похвала може постати „ако–онда“ награда, која гаси креативност и гуши унутрашњу мотивацију.
У утицајном раду психолога Керол Двек, као и других на том пољу, проналазимо начине како да похвалимо дете тако да подстакнемо понашање типа У.
Похвалите труд и стратегију, а не интелигенцију. Како нам је истраживање Керол Двек показало, деца коју хвале да су „паметна“ често верују да је свака потешкоћа тест јесу ли заиста паметна или не. И зато, да не би испала глупа, она често избегавају нове изазове и бирају најлакши пут. Насупрот томе, деца која схватају да труд и вредан рад воде усавршавању и развитку спремнија су да прихвате нове, тешке задатке.
Будите одређени кад хвалите. Родитељи и учитељи треба да пружају деци корисне информације о њиховом раду. Уместо да децу засипате уопштеним похвалама, конкретно реците шта су то добро урадили.
Хвалите насамо. Похвала је повратна информација, а не додела награда. Стога је често најбоље похвалити дете у четири ока, насамо.
Похвалите дете само кад за то заиста постоји разлог. Не варајте дете. Оно у трен ока прозре лажну похвалу. Будите искрени – или не говорите ништа. Претеране похвале дете сматра неискреним и незаслуженим. Уз то, претерано хваљење постаје „ако–онда“ награда, па детету циљ постаје похвала а не усавршавање.
ПОМОЗИТЕ ДЕЦИ ДА САГЛЕДАЈУ ЦЕЛИНУ
У образовном систему који се приклања стандардизованим тестовима, оценама и „ако–онда“ наградама ученици често немају појма зашто раде оно што раде. Промените то тако што ћете им помоћи да сагледају целину. Шта год да уче, постарајте се да знају одговоре на следећа питања: Зашто ово учим? По чему је то битно за свет у коме живим? Потом их изведите из учионице да примене оно што уче. Ако уче геометрију, задајте им да нацртају план за надоградњу ваше школе или куће. Ако уче историју, тражите од њих да примене оно што знају на неки догађај о коме су чули у вестима. Нека то буде четврта основна ставка: читање, писање, рачунање… и значај.
УЗМИТЕ ЧАС
КОД „НЕШКОЛОВАНИХ“
Тај је покрет међу првима прихватио приступ образовању типа У. Залаже се за аутономију тиме што се деци омогућава да одлучују шта ће учити и како ће учити. Подстиче на усавршавање тиме што се деци дозвољава да се темама које их занимају баве онолико дуго колико то хоће и посвете колико желе. Чак и ако овакав приступ није за вашу децу, имате шта да научите од ових иноватора на пољу образовања.
ПРЕТВОРИТЕ УЧЕНИКЕ У УЧИТЕЉЕ
Један од најбољих начина да установите јесте ли савладали нешто јесте да покушате да некога подучите томе. Пружите ученицима ту прилику. Задајте сваком ђаку у разреду да обради један део неког градива, а онда их пустите да наизменично објашњавају осталој деци оно што су научили. А кад то савладају, дајте им већу публику – позовите друга одељења, учитеље, родитеље или директоре да науче оно чему треба да подучавају.
Исто тако, на почетку полугодишта питајте ученике шта их највише занима и у ком су пољу најбољи. Саставите списак „стручњака“ и позивајте их по потреби у току школске године. Разред учитеља јесте разред ученика који стварно уче.
У образовном систему који се приклања стандардизованим тестовима, оценама и „ако–онда“ наградама ученици често немају појма зашто раде оно што раде. Промените то тако што ћете им помоћи да сагледају целину. Шта год да уче, постарајте се да знају одговоре на следећа питања: Зашто ово учим? По чему је то битно за свет у коме живим? Потом их изведите из учионице да примене оно што уче. Ако уче геометрију, задајте им да нацртају план за надоградњу ваше школе или куће. Ако уче историју, тражите од њих да примене оно што знају на неки догађај о коме су чули у вестима. Нека то буде четврта основна ставка: читање, писање, рачунање… и значај.
УЗМИТЕ ЧАС
КОД „НЕШКОЛОВАНИХ“
Тај је покрет међу првима прихватио приступ образовању типа У. Залаже се за аутономију тиме што се деци омогућава да одлучују шта ће учити и како ће учити. Подстиче на усавршавање тиме што се деци дозвољава да се темама које их занимају баве онолико дуго колико то хоће и посвете колико желе. Чак и ако овакав приступ није за вашу децу, имате шта да научите од ових иноватора на пољу образовања.
ПРЕТВОРИТЕ УЧЕНИКЕ У УЧИТЕЉЕ
Један од најбољих начина да установите јесте ли савладали нешто јесте да покушате да некога подучите томе. Пружите ученицима ту прилику. Задајте сваком ђаку у разреду да обради један део неког градива, а онда их пустите да наизменично објашњавају осталој деци оно што су научили. А кад то савладају, дајте им већу публику – позовите друга одељења, учитеље, родитеље или директоре да науче оно чему треба да подучавају.
Исто тако, на почетку полугодишта питајте ученике шта их највише занима и у ком су пољу најбољи. Саставите списак „стручњака“ и позивајте их по потреби у току школске године. Разред учитеља јесте разред ученика који стварно уче.
Текст је преузет са
http://www.detinjarije.com/sta-je-tip-u-i-kako-da-vase-dete-to-postane/
и прилагођен,по мишљењу уредника блога, на учитељски начин.
http://www.detinjarije.com/sta-je-tip-u-i-kako-da-vase-dete-to-postane/
и прилагођен,по мишљењу уредника блога, на учитељски начин.
RSS Feed
