Много пута објашњавајући деци како да нешто ураде, кренем да цртам по табли... Они посматрају, питају, а ја увек имам одговор који је верујте ми, најискренији:
- Отприлике овако, али знате већ да ја не умем то да нацртам довољно добро и да ћете ви као и увек насликати (направити) то много боље од мене. :)
У почетку нису били баш сигурни да ће нешто урадити боље од учитељице. Били су прилично невешти, али... С временом кроз рад, који није био мали, стварали су много креативније, лепше и боље од мене. Поносна сам на то!
Данас, док по ко зна који пут читам причу, коју је пронашла и објавила моја драга пријатељица Гоца, знам да сам на добром путу да своје ђаке усмерим, али да не уништим њихово драгоцено индивидуално изражавање.
Прочитајте причу, пажљиво и до краја. :)
- Отприлике овако, али знате већ да ја не умем то да нацртам довољно добро и да ћете ви као и увек насликати (направити) то много боље од мене. :)
У почетку нису били баш сигурни да ће нешто урадити боље од учитељице. Били су прилично невешти, али... С временом кроз рад, који није био мали, стварали су много креативније, лепше и боље од мене. Поносна сам на то!
Данас, док по ко зна који пут читам причу, коју је пронашла и објавила моја драга пријатељица Гоца, знам да сам на добром путу да своје ђаке усмерим, али да не уништим њихово драгоцено индивидуално изражавање.
Прочитајте причу, пажљиво и до краја. :)
Дечак, Хелен Беркли
Једнога јутра, док је дечак био у школи, учитељица рече:
“Данас ћемо насликати слику.”
„Добро је”, помисли дечак. Волео је да слика. Могао је да нацрта све живо: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове и чамце. Извукао је своју кутију с бојицама.
Али, учитељица је рекла:
„Заправо, није сада време да почнемо.” Чекала је док сви нису били спремни. „Сада ћемо”, рече учитељица, ,,да сликамо цвеће.”
„Добро је”, помисли дечак. Волео је да црта цвеће и почео је да црта дивне цветове ружичастим, наранџастим и плавим бојицама.
Али, учитељица рече:
„Сачекајте! Показаћу вам како.” Цвеће је било црвено са зеленом стабљиком.„Ето, тако”, рече учитељица. „Сада можете да почнете.”
Дечак је погледао у учитељичин цртеж. Потом погледа у свој цвет. Његов цвет му се више допадао од оног који је нацртала учитељица, али није то изговорио. Само је окренуо папир и насликао исти цвет као учитељичин. Црвени цвет са зеленом стабљиком.
Следећег дана тек што је дечак сам отворио улазна врата, учитељица рече:
„Данас ћемо правити нешто од глине.”
„Добро”, помисли дечак. Волео је глину. Умео је да направи све и свашта од глине. Змије и Снешка Белића, слонове и мишеве, аутомобиле и камионе. Онда је почео да развлачи и растеже своју грудву глине.
Али, учитељица је рекла:
„Сачекајте. Још није време да почнемо.” Потом је чекала док сви нису били спремни. „Почните”, рече учитељица. „Правићемо тањир.”
Дечак је волео да прави тањире и почео је да их обликује. Били су различитих облика и величина.
Али, учитељица рече:
„Сачекајте! Показаћу вам како”, и свакоме је показала како да направи дубоки тањир. „Ето”, рече учитељица. „Сад можете да почнете.”
Дечак је погледао тањир који је направила учитељица а затим свој. Његов тањир му се допадао више него онај који је направила учитељица, али ништа није рекао. Само је изнова од глине направио нову грудву и направио тањир попут учитељичиног. Био је то један дубоки тањир.
Врло брзо, дечак је научио да чека и да посматра и прави ствари баш као што их је учитељица правила. Ускоро висе није правио ствари на свој начин.
Тада се догодило да су се дечак и његова породица одселили у другу кућу, други град и дечак је морао да иде у другу школу. Првога дана у школи, учитељица рече: „Данас ћемо да сликамо.”
„Добро”, рече дечак. Чекао је да му учитељица каже како то да уради.
Али, учитељица није рекла ништа. Само се шетала учионицом. Када је пришла дечаку, рекла је: „Зар не желиш нешто да насликаш?”
„Желим”, рекао је дечак. „Шта ћемо да сликамо?”
„Не знам док не завршиш”, рече учитељица.
„Како то да урадим?!”, упитао је дечак.
„Зашто, па онако како желиш”, рекла је учитељица.
„У било којој боји?” упита дечак.
„У било којој”, одговори учитељица. „Ако свако наслика исту слику и употреби исте боје, како ћу знати ко је шта насликао и шта је насликао?”
„Не знам”, рече дечак.
Тада је почео да слика црвени цвет за зеленом стабљиком.
Једнога јутра, док је дечак био у школи, учитељица рече:
“Данас ћемо насликати слику.”
„Добро је”, помисли дечак. Волео је да слика. Могао је да нацрта све живо: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове и чамце. Извукао је своју кутију с бојицама.
Али, учитељица је рекла:
„Заправо, није сада време да почнемо.” Чекала је док сви нису били спремни. „Сада ћемо”, рече учитељица, ,,да сликамо цвеће.”
„Добро је”, помисли дечак. Волео је да црта цвеће и почео је да црта дивне цветове ружичастим, наранџастим и плавим бојицама.
Али, учитељица рече:
„Сачекајте! Показаћу вам како.” Цвеће је било црвено са зеленом стабљиком.„Ето, тако”, рече учитељица. „Сада можете да почнете.”
Дечак је погледао у учитељичин цртеж. Потом погледа у свој цвет. Његов цвет му се више допадао од оног који је нацртала учитељица, али није то изговорио. Само је окренуо папир и насликао исти цвет као учитељичин. Црвени цвет са зеленом стабљиком.
Следећег дана тек што је дечак сам отворио улазна врата, учитељица рече:
„Данас ћемо правити нешто од глине.”
„Добро”, помисли дечак. Волео је глину. Умео је да направи све и свашта од глине. Змије и Снешка Белића, слонове и мишеве, аутомобиле и камионе. Онда је почео да развлачи и растеже своју грудву глине.
Али, учитељица је рекла:
„Сачекајте. Још није време да почнемо.” Потом је чекала док сви нису били спремни. „Почните”, рече учитељица. „Правићемо тањир.”
Дечак је волео да прави тањире и почео је да их обликује. Били су различитих облика и величина.
Али, учитељица рече:
„Сачекајте! Показаћу вам како”, и свакоме је показала како да направи дубоки тањир. „Ето”, рече учитељица. „Сад можете да почнете.”
Дечак је погледао тањир који је направила учитељица а затим свој. Његов тањир му се допадао више него онај који је направила учитељица, али ништа није рекао. Само је изнова од глине направио нову грудву и направио тањир попут учитељичиног. Био је то један дубоки тањир.
Врло брзо, дечак је научио да чека и да посматра и прави ствари баш као што их је учитељица правила. Ускоро висе није правио ствари на свој начин.
Тада се догодило да су се дечак и његова породица одселили у другу кућу, други град и дечак је морао да иде у другу школу. Првога дана у школи, учитељица рече: „Данас ћемо да сликамо.”
„Добро”, рече дечак. Чекао је да му учитељица каже како то да уради.
Али, учитељица није рекла ништа. Само се шетала учионицом. Када је пришла дечаку, рекла је: „Зар не желиш нешто да насликаш?”
„Желим”, рекао је дечак. „Шта ћемо да сликамо?”
„Не знам док не завршиш”, рече учитељица.
„Како то да урадим?!”, упитао је дечак.
„Зашто, па онако како желиш”, рекла је учитељица.
„У било којој боји?” упита дечак.
„У било којој”, одговори учитељица. „Ако свако наслика исту слику и употреби исте боје, како ћу знати ко је шта насликао и шта је насликао?”
„Не знам”, рече дечак.
Тада је почео да слика црвени цвет за зеленом стабљиком.
RSS Feed
