и сваког кретања."
Аристотел
Где одлазе душе добрих људи? Постоји ли место на небу са кога се смешкају, чувају и прате нас и даље...
Будеш и нестанеш..... Не остаје титула иза тебе, звање, диплома...
Да, остаје оно материјално, помињу те по томе, наследници најчешће...али... Зар није најбитнија доброта коју си делио и с којом си отишао оставивши пријатеље, познанике, најмилије да осете тај губитак? То је добро које си несебично делио свима, не разликујући оне који су зли од осталих.
Добри људи се познају по души која својим делом остаје у вама заувек. Јер душа се дели, као и љубав. Дели се да би се увећала, да би победила зло. Доброта је основно ткање душе. Памтите, заборавите...а она је ту...уграђена у вас, незаменљива... То је део који добијате познавањем добрих људи. Преиспитујете се јесте ли заслужили... Доброта не пита за то. Она се једноставно сама даје.
“Доброта је мудрост, а можда и највиша мудрост. Људи нису добри само зато што су мудри, него су и мудри зато што су добри.” Лорка
И онда, кад за некога кога више нема кажу да је био добар човек, препознаш да су му доделили највишу титулу. Титулу коју не може свако да добије, а још мање да је купи или украде.