Враћамо се са игралишта. Зајапурени и срећни моји врапци чаврљају... Наравно, ту је наш главни „организатор“ који увек има одреднице где треба да идемо шта да радимо...понекад подвикнем да обузда своје руководеће страсти, некад се насмејем... Опасан је мали „вођа“... Сад покушавам да разговарам најозбиљније с њим... :) Кажем да ће морати да заврши школу па тек онда да буде учитељ и да говори деци шта треба да ураде, а он ће на то:
„Ма нећу ја да будем учитељ него ШЕФ!“
А онда се брзином светлости досети:
“Ма не, бићу ДИРЕКТОР ШКОЛЕ!“
„Ооооо,“ коментаришем ја даље мудро, „ па ти ћеш онда можда и да ми даш отказ ако будеш директор, имаћеш такву моћ“,
„А не, нећу...не могу...“
Очекујући по обичају паметан одговор питам даље:
“А што?“
„Паааа....неће имати ко да ме учи онда....“
:)
„Ма нећу ја да будем учитељ него ШЕФ!“
А онда се брзином светлости досети:
“Ма не, бићу ДИРЕКТОР ШКОЛЕ!“
„Ооооо,“ коментаришем ја даље мудро, „ па ти ћеш онда можда и да ми даш отказ ако будеш директор, имаћеш такву моћ“,
„А не, нећу...не могу...“
Очекујући по обичају паметан одговор питам даље:
“А што?“
„Паааа....неће имати ко да ме учи онда....“
:)
RSS Feed
