Сви смо некада били деца. Често чујемо ову реченицу, али као да је не разумемо....
Задатак одраслих јесте да развијају личност детета, да образују, васпитавају, уче позитивним вредностима, да то раде са разумевањем и љубављу. И то је у реду, али дешава се управо то, да од своје не тако одрасле деце (иако мислимо да су довољно одрасла за неке, а за друге ствари опет нису) очекујемо понашање одраслог човека. Ех....и онда се љутимо кад то не добијемо. Јер....деца се понашају онако како се осећају, а у складу са својим годинама.
Деца немају довољноо искуства, па греше. Грешити јесте људски, а у детињству и људски и неопходно. Са сваком грешком ближи су одрастању. Мада, није све тако ружичасто и прихватљиво....на жалост....
Да, понекад и деца праве велике проблеме....Шта рећи, осим да су баш та наша деца огледало односа првенствено у породици, а затим и у овом нашем сулудом и често поремећеном друштву...То је проблем о коме ми треба да размишљамо, а не деца....
Паметни људи допуштају својој деци,
да понекад и погреше....
М. Ганди